Гранатирање Сребренице (1993)
Дана 12. априла 1993. године, Војска Републике Српске (ВРС) покренула је артиљеријски напад на град Сребреницу. У нападу је погинуло 56 људи (укључујући 14 дјеце убијене на школском игралишту), а 73 је тешко рањено. Напад је услиједио након обуставе преговора о прекиду ватре, и само неколико сати прије него што ће НАТО увести зону забране летења у складу са резолуцијом УН. Званичници ВРС су претходно рекли представницима УНХЦР-а да ће ВРС гранатирати град, уколико се град не преда у року од два дана.
Позадина
[уреди | уреди извор]
Сребреница је била босанско-муслиманска (бошњачка) енклава на рањивој локацији коју је лако могла да циља артиљерија.[1] Након што је ВРС заузела град у априлу 1992. године, муслиманске нерегуларне снаге су га повратиле у мају.[2] Током наредне зиме, град је коришћен као полазна тачка за муслиманске герилске активности против српских насеља у источном дијелу Босне.[2] Муслимански напади на српска насеља разбеснели су ВРС, позивајући на осветничке нападе.[3] Снаге босанских муслимана напале су Кравицу, српско село, у јануару 1993. године.[4] ВРС је одговорила контраофанзивом, заузевши Коњевић Поље и Церску, прекинувши везу Сребреница-Жепа и смањивши величину сребреничке енклаве на 150км².[када?][4] Хиљаде муслиманских избјеглица, очишћених из околних насеља, слиле су се у град, спавајући на отвореном.[3] Број становника је порастао на 50–60.000.[4] ВРС је блокирала конвоје са помоћи да уђу у град.[3] Било је извјештаја о терору који су обје стране спроводиле у мјесецима након јануара.[4]
Дана 12. марта, командант УНПРОФОР-а Филип Морилон обећао је становницима града да су под заштитом УН и да их „никада неће напустити“.[1] Овај потез је разљутио његове претпостављене, али га је учинио херојем у Сребреници.[1] Муслимански грађани су га држали као таоца док није обећао да ће обезбједити сигурност.[3] Становници су живјели под опсадом.[4] Између марта и априла, УНХЦР је евакуисао 8.000–9.000 босанских муслимана из града.[4] Влада босанских муслимана противила се овим евакуацијама, окарактерисавши их као допринос етничком чишћењу територије.[4]
Почетком априла 1993. године, босански Срби су, преко УНХЦР-а, наредили предају босанске владе у року од 48 сати.[3] Захтијевали су да снаге УН помогну ВРС-у (на челу са Ратком Младићем) евакуацијом и разоружавањем преко 60.000 људи у енклави.[3]
Гранатирање
[уреди | уреди извор]Дана 12. априла 1993. године, артиљеријски напад ВРС-а, који се састојао од два кратка бомбардовања Сребренице, оставио је 56 мртвих, укључујући дјецу, и 73 тешко рањених.[5] Гранате су пале на густо насељене улице града.[2] 14 тела дјеце пронађено је на школском игралишту (фудбалском терену),[1][6] које је погођено гранатом око 15 часова, према подацима Хјуман рајтс воч.[7] Према подацима МКСЈ-а, на игралишту је било укупно 15 цивилних жртава.[8]
Напад се догодио након обуставе преговора о прекиду ватре, неколико сати прије него што ће НАТО увести зону забране лета у складу са Резолуцијом 781 Савета безбједности Уједињених нација.[2] ВРС је раније рекла представницима УНХЦР-а да ће напасти град Сребреницу у року од два дана, уколико се не преда.[9] Обустава преговора од стране босанских Срба и гранатирање града „изгледало је као намерни чин злобе и политичке намере“.[2] УН су првобитно известиле да је гранатирање био одговор на муслимански напад, али су касније повукле ту изјаву јер није било доказа о муслиманској агресији.[3] Поступак УНПРОФОР-а је критикован као неефикасан.[3]
Изјаве свједока
[уреди | уреди извор]Амерички новинар Чак Судетик интервјуисао је лекара Армије Босне и Херцеговине Недрета Мујкановића, који је тврдио да је 36 људи погинуло на лицу мјеста, а 102 тешко рањено на игралишту, којима је пружио помоћ. „Људи су сједели испред школе“, рекао је. „Дјеца су играла фудбал и друге игре. За мање од једног минута, седам ракета из вишецијевног ракетног бацача пало је на подручје величине отприлике половине фудбалског терена.“ Тврдио је да је ВРС знала да се у школи налази избеглички камп и да су усмјерили ватру на ту локацију.[10]
Посљедице и наслеђе
[уреди | уреди извор]
Дана 16. априла, УН су прогласиле Сребреницу безбједном зоном, а такође су ставиле енклаве Жепа и Горажде под заштиту УН-а.[4]
Фотографија крвавог и ослепљеног дечака који лежи на носилима, Сеада Бекрића, широко је емитована и нашла се на насловној страни часописа Newsweek.[11] Ријеч „Босна“ била је одштампана преко Сеадових повређених груди.[12] Након што су га видјели на CNN-у, богати хрватско-амерички пар платио је његов смјештај и евакуацију.[13]
Инцидент је укључен у 26. тачку („Гранатирање цивилних окупљања“) у првобитној оптужници коју је МКСЈ подигао 24. јула 1995. против лидера босанских Срба Радована Караџића и Ратка Младића. Наведено је 15 цивилних жртава на игралишту у Сребреници.[8]
Инцидент се помиње и у личном извештају Емира Суљагића о опсади и паду Сребренице, „Разгледнице из гроба“.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Seib 2002, стр. 60.
- ^ а б в г д Burg & Shoup 2015, стр. 140.
- ^ а б в г д ђ е ж Greenberg, Barton & McGuinness 2000, стр. 51.
- ^ а б в г д ђ е ж Klip 2005, стр. 602.
- ^ Honig & Both 1996, стр. 94.
- ^ David Rohde (29. 5. 2012). Endgame: The Betrayal and Fall of Srebrenica, Europe's Worst Massacre Since World War II. Penguin Publishing Group. стр. 64—. ISBN 978-1-101-57509-3.
- ^ Helsinki Watch (Organization : U.S.) (1993). Abuses continue in the former Yugoslavia: Serbia, Montenegro and Bosnia-Hercegovina. Helsinki Watch.
- ^ а б IT-95-5-I.
- ^ International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia - Trial of R. Krstić Архивирано 26 јул 2008 на сајту Wayback Machine
- ^ Chuck Sudetic, "CONFLICT IN THE BALKANS; A View of the Bosnia War From the Srebrenica Hospital's O.R.", The New York Times, 24 April 1993
- ^ Josef Seethaler; Matthias Karmasin; Gabriele Melischek (2013). Selling War: The Role of the Mass Media in Hostile Conflicts from World War I to the "War on Terror". Intellect Books. стр. 147—. ISBN 978-1-84150-610-4.
- ^ Mike Downey, "'94 WINTER OLYMPICS / Lillehammer: Few Know Troubles He's Seen", Los Angeles Times, 27 February 1994
- ^ Raymond Moley; Malcolm Muir; Joseph Becker Phillips; Rex Smith; Samuel Thurston Williamson (1993). Newsweek. 121. Newsweek. стр. 158.
Извори
[уреди | уреди извор]- Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Routledge. стр. 140—. ISBN 978-1-317-47102-8.
- Greenberg, Melanie C.; Barton, John H.; McGuinness, Margaret E. (2000). Words Over War: Mediation and Arbitration to Prevent Deadly Conflict. Rowman & Littlefield. стр. 51—. ISBN 978-0-8476-9892-9.
- Honig, Jan Willem; Both, Norbert (1996). Srebrenica: record of a war crime. Penguin. стр. 94. ISBN 9780140261653.
- Klip, André (2005). The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia 2001. Intersentia nv. стр. 602—. ISBN 978-90-5095-375-7.
- Seib, Philip M. (2002). The Global Journalist: News and Conscience in a World of Conflict
. Rowman & Littlefield. стр. 60–. ISBN 978-0-7425-1102-6. - „Case No. IT-95-5-I” (PDF). ICTY.
