Пређи на садржај

Латиноамериканци

С Википедије, слободне енциклопедије
Карта Латинске Америке.

Латиноамериканци (шп. Latinoamericanos, порт. Latino-americanos, фр. Latino-américains) држављани су земаља Латинске Америке (или људи са културни, предачким или националним поријеклом у Латинској Америци).

Латиноамеричке земље и њихове дијаспоре су мултиетничке и мултирасне. Латиноамериканци су панетнија коју чине људи различитог етничког и националног поријекла. Као посљедица тога, многи Латиноамериканци не схватају своју националност као етничност, већ се поистовјећују са спојем своје националности, етничности и предачког поријекла.[1] Поред старосједелачког становништва, Латиноамериканци обухватају и људи чији су преци дошли из Старог свијета од 1492. године. Латинска Америка има највеће дијаспоре Шпанаца, Португалаца, Африканаца, Италијана, Либанаца и Јапанаца на свијету.[2][3][4] Такође, регион има велику њемачку (другу послије Сједињених Држава),[5] француску, палестинску (највећу изван арапског свијета),[6] кинеску и јеврејску дијаспору.

Особени етнички и/или расни састав разликује се од земље до земље и од дијаспорске заједнице до дијаспорске заједнице: многе имају претежно мјешовито старосједелачко и европско поријекло (местици); у другима, старосједелачки Американци чине већину; неке су углавном насељене људима европског поријекла; у другима живе првенствено мулати.[1][7] Најбројнију појединачну групу чине бијели Латиноамериканци. Заједно са људима дјелимичног европског поријекла, чине скоро цјелокупно становништво.[1]

Латиноамериканци и њихови потомци могу се наћи готово широм свијета, нарочито у густо насељеним урбаним подручјима. Најважнија миграцијска одредишта Латиноамериканаца налазе се у Сједињеним Државама, Шпанији, Француској, Канади, Италији и Јапану.

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Латинска Америка (шп. América Latina, порт. América Latina, фр. Latino-américains) регион је Америке у којем се првенствено говоре романски језици (тј. језици изведени из латинског) — нарочито шпански и португалски, али и француски.[8]

Обухвата 21 државу и територију: Мексико у Сјеверној Америци; Гватемалу, Хондурас, Салвадор, Никарагву, Костарику и Панаму у Средњој Америци; Колумбију, Венецуелу, Еквадор, Перу, Боливију, Бразил, Парагвај, Чиле, Аргентину и Уругвај у Јужној Америци; и Кубу, Хаити, Доминиканску Републику и Порторику у Карибимима — укратко Хиспанску Америку са Бразилом и Хаитијем. Канада и Сједињене Америчке Државе, иако имају значајну романофонску заједницу, готово никада нису обухваћене дефиницијом, првенствено зато што су претежено англофоне земље. Острва АБК, гдје се првенствено говори папијаменто, португалски креолски, могу се, али и не морају, сматрати дијелом Латинске Америке.[9]

Латинска Америке се може дефинисати као сви дијелови Америке који су некада били дио шпанске, португалске или француске колонијалне империје,[10][11] односно Шпанска Америка, Колонијални Бразил, Француски Антили и Екваторијална Француска.

Демографија

[уреди | уреди извор]

Етничке и расне групе

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Раса и етнија у Латинској Америци
Вититији из кањона Колка у Перуу. Старосједелачко становништво чини већину у Боливији и Гватемали, а четвртину у Перуу.
Мексички музичари из Филхармонијског оркестра Халиско. Местици чине већину Мексиканаца.
Италијанска аргентинска омладина у Обери. Преко 60% становништва Аргентина има италијанско поријекло.[12][13]
Афроколумбијски продавци воћа у Картахени.
Жена из Куритибе, једна од преко милион Јапанаца у Бразилу.
Рапанујски плесачи са Ускршњег острва, Чиле. Рапанујци су полинежански народ.

Становништво Латинске Америке обухвата разноврсна поријекла, етничке групе и расе, што овај регион чини једним од најразноврснијих на свијету. Специфични састав варира од земље до земље: у многима преовладава мјешовито европско и америчко старосједелачко, односно местичко, становништво; у другима су амерички старосједеоци већина; у некима преовлађују становници европског поријекла; док је становништво неких земаља првенствено мулатско. Бијели Латиноамериканци су највећа појединачна група, која чини више од једне трећине становништва. Црначке, азијске и замбо (мјешавина црнаца и америчких старосједелаца) мањине такође су присутне.[1][14]

  • Местици: мијешање Европљана и Америчких старосједелаца почело је рано у колонијалном периоду и био је широко распрострањено. Резултујући људи, познати као местици, чине већину становништва половине земаља Латинске Америке. Поред тога, местици чине велике мањине у скоро свим осталим континенталним земљама.
  • Бијелци: С почетком од краја 15. вијека, велики број иберијских колониста населио се на територији која ће касније постати позната као Латинска Америка (Португалци у Бразилу и Шпанци у другим дијеловима региона), а тренутно већина бијелаца је шпанског, португалског и италијанског поријекла. Иберијци су донијели шпански и португалкси језик, католичку вјеру и многе иберијске традиције. Бразил, Мексико, Аргентина, Колумбија и Венецуела имају највећи број Европљана у Латинској Америци у чистом броју.[1] Чине већину становништва Аргентине, Чилеа, Костарике, Кубе и Уругваја и отприлике половину становништва Бразила и Венецуеле.[1][14] Од милиона имиграната откако је већи дио Латинске Америке стекао независност од 1810-их и 1820-их, Италијани су били најбројнији, а послије њих Шпанци и Португалци.[15] Дошли су и многи други, као што су Французи, Нијемци, Грци, Пољаци, Украјинци, Руси, Енглези, Јевреји, Ирци и Велшани. Већина Латиноамериканаца има неки степен европског поријекла, када се узму у обзир они мјешовитог или потпуног европског поријекла.[16]
  • Амерички старосједеоци: старосједелачко становништво Латинске Америке дошло је током каменог доба. У постколумбовском периоду, доживјели су огроман пад бројности, нарочито у првим деценијама колонизација. Њихов број се дјелимично опоравио, тако да прелазе 60.000.000 (према неким процјенама[14]), мада, с растом осталих група, сада чине већину само у Боливији. У Гватемали, чине велику мањину од око 41% становништва.[17] Сљедећа држава по бројности старосједелаца је Мексико са 19,41% (9,36% на званичном попису из 2020.) и то је једна од највећих старосједелачких заједница у Америци у апсолутном броју.[18] У већини преосталих држава старосједеоци чине мање од десетине укупног броја становништва. У многим државама, људи који имају мјешовито старосједелачко и европског поријекло, познати као местици, чине већину становништва.
  • Азијати: У Латинској Америци живи неколико милиона људи азијског поријекла. Већина је западноазијског (нпр. Либијци и Сиријци) или источноазијског (нпр. Кинези и Јапанци) поријекла.[19] Први Азијати који су се населили у региону били су Филипинци, због шпанске трговине која је обухватала Азију и Америку. Бразилски институт за географију и статистику наводи да највеће азијске заједнице у земљи потичу из западне и источне Азије.[20] Процјењује се да око 10.000.000 Бразилаца има либанско поријекло.[21] Око 850.000 Бразилаца се изјашњава као „жути” (амарела или источноазијског поријекла) према попису из 2022. године.[22] У земљи се налази најбројнија јапанска заједница изван Јапана, која се процјењује на чак 2.000.000 и око 200.000 Кинеза и 100.000 Корејаца.[23][24] У Аргентини и Мексику живи десетине хиљада Корејаца.[25] Према попису из 2017. мање од 40.000 Перуанаца се изјаснило да има кинеског или јапанског поријекла.[26] Иако друге процјене тврде да у земљи живи чак 1.470.000 људи источноазијског поријекла.[27][28] Особе либанског и сиријског поријекла су такође формирале значајне заједнице у земљама попут Мексика и Аргентине.[29] Становници Мартиника имају мјешовито афричко, европско и старосједелачко поријекло, а на острву је присутно и индијско становништво.[30] Процјењује се да на Гвадалупу око 14% становника има источноазијског поријекло.
  • Мулати: Људи мјешовитог европског и афричког поријекла, углавном потомци шпанских, португалских или француских досељеника и афричких робова, током колонијалног периода. Бразил је дом навеће мулатске популације у Латинској Америци. Чине већину у Доминиканској Републици, а бројни су на Куби, Порторику, у Никарагви, Панами, Перуу, Колумбији и Еквадору. Мање популације мулата се налазе у другим латиноамеричким земљама.[14]
  • Црнци: Милиони афричких робова доведени су у Латинску Америку од 16. вијека па надаље, од којих је већина послата у карипски регион и Бразил. Данас су људи који се изјашњавају као „црнци”, најбројнији у Бразилу (више од 20.000.000) и на Хаитију (више од 9.000.000).[31] Значајне популације се налазе на Куби, Порторику, у Доминиканској Републици, Панами и Колумбији. Латиноамериканци мјешовитог бјелачког и црначког поријекла, мулати, далеко су бројнији од црнаца.
  • Замбоси: мијешање црнаца и старосједелаца било је нарочито распрострањено у Колумбији и Бразилу, често због бјежања робова (који су постали маруни) и њиховог прихвата у старосједелачка села. У земљама са већински шпанским говорним становништвом, људи мјешовитог поријекла познати су као замбоси,[32] а у Бразилу као кафузоси.
Распрострањеност раса 2005[33] — процјена популације 2016[34]
Земља Популација[34] Местици Бијелци Старосједеоци Мулати Црнци Замбоси Азијати
 Аргентина 43.847.430 11.1% 85.0% 1.0% 0.0% 0.0% 0.0% 2.9%
 Боливија 10.887.882 28.0% 15.0% 55.0% 2.0% 0.0% 0.0% 0.0%
 Бразил 207.652.865 19.4% 47.7% 0.4% 19.1% 6.2% 0.0% 1.1%[35]
 Чиле 17.909.754 44.0% 53.0% 3.0% 0.0% 0.0% 0.0% 0.0%
 Колумбија 48.653.419 53.2% 20.0% 1.8% 21% 3.9% 0.1% 0.0%
 Костарика 4.857.274 15.0% 82.0% 0.8% 0.0% 0.0% 2.0% 0.2%
 Куба 11.475.982 0.0% 62.0% 0.0% 27.6% 11.0% 0.0% 1.0%
 Доминиканска Република 10.648.791 0.0% 14.6% 0.0% 75.0% 7.7% 2.3% 0.4%
 Еквадор 16.385.068 41.0% 9.9% 39.0% 5.0% 5.0% 0.0% 0.1%
 Салвадор 6.344.722 86.0% 12.0% 1.0% 0.0% 0.0% 0.0% 0.0%
 Гватемала 16.582.469 41.0% 6.9% 50.9% 0.0% 0.0% 0.2% 0.8%
 Хондурас 9.112.867 85.1% 1.9% 7.7% 1.6% 0.0% 3.9% 0.7%
 Мексико 127.540.423 70% 15% 14% 0.5% 0.0% 0.0% 0.5%
 Никарагва 6.149.928 69% 17% 5% 6% 3% 0.6% 0.2%
 Панама 4.034.119 32.0% 10.0% 8.0% 27.0% 5.0% 14.0% 4.0%
 Парагвај 6.725.308 90.5% 3.5% 1.5% 3.5% 0.0% 0.0% 0.5%
 Перу 31.773.839 32.0% 12.0% 45.5% 9.7% 0.0% 0.0% 0.8%
 Порторико[sn 1] 3,285,874[36] 2.3% 17.1% 0.5% 10.5% 7.0% 0.0% 0.1%
 Уругвај 3.444.006 4.0% 88.0% 0.0% 8.0% 0.0% 0.0% 0.0%
 Венецуела 31.568.179 42.9% 42.2% 2.7% 0.7% 2.8% 0.0% 2.2%
Укупно 635.457.371 30.3% 36.1% 9.2% 20.3% 3.2% 0.2% 0.7%
  1. ^ Напомена: Порторико је територија Сједињених Држава.

Расне групе према самоидентификацији

[уреди | уреди извор]

У анкетама Латинобарометра анкетирани су испитаници у 18 латиноамеричких земаља према питању којој раси припадају. Приказане бројке су просјеци за период од 2007. до 2011. године.[37]

Country Местици Бијелци Старосједеоци Мулати Црнци Азијати Остали НЗ/БО1
 Аргентина 15% 73% 1% 1% 1% 0% 3% 7%
 Боливија 40% 6% 47% 1% 0% 0% 1% 4%
 Бразил 18% 45% 2% 15% 15% 2% 0% 2%
 Чиле 26% 60% 7% 0% 0% 1% 1% 5%
 Колумбија 43% 29% 5% 5% 7% 0% 1% 9%
 Костарика 16% 66% 3% 9% 2% 1% 1% 5%
 Доминиканска Република 28% 16% 5% 23% 25% 2% 0% 2%
 Еквадор 78% 5% 7% 3% 3% 1% 0% 3%
 Салвадор 62% 14% 5% 3% 2% 1% 2% 11%
 Гватемала 29% 17% 44% 2% 1% 1% 2% 6%
 Хондурас 61% 9% 12% 3% 3% 2% 1% 10%
 Мексико 60% 15% 15% 2% 0% 1% 3% 4%
 Никарагва 54% 19% 7% 3% 4% 1% 1% 11%
 Панама 55% 15% 5% 5% 11% 4% 1% 4%
 Парагвај 36% 35% 2% 1% 1% 0% 4% 20%
 Перу 72% 12% 7% 2% 1% 0% 1% 5%
 Уругвај 6% 80% 1% 3% 2% 0% 2% 6%
 Венецуела 45% 40% 4% 3% 2% 1% 0% 5%
Пондерисани просјек2 34% 33% 11% 8% 6% 0% 2% 7%

1 Не зна/Без одговора.
2 Пондерисано коришћењем популације из 2011. године.

Језици

[уреди | уреди извор]
Лингвистичка карта Латинске Америке. Шпански је означен зеленом, португалски наранџастом, а француски плавом бојом.

Шпански и португалски су преовлађујући језици Латинске Америке. Шпански је званични језик већине земаља копнене Латинске Америке, као и у Порторику (заједно са енглеским), Куби и Доминиканској Републици. Португалски се говори само у Бразилу, највећој и најнасељенијој земљи регије. Француски се говори на Хаитију, као и у француским прекоморским департманима Француске Гвајане у Јужној Америци и Гвадалупеа и Мартиника на Карибима. Холандски је званични језик неких карипских острва и у Суринаму на континенту; међутим, пошто је холандски германски језик, ове територије се не сматрају дијелом Латинске Америке.

Старосједелачки језици су широко распрострањени у Перуу, Гватемали, Боливији и Парагвају, а у мањој мјери и у Мексику, Чилеу и Еквадору. У осталим земљама Латинске Америке говорници старосједелачких језика су малобројни или их нема уопште.

У Перуу је кечуански језик званичан, заједно са шпанским и осталим старосједелачким језицима у подручјима гдје преовлађују. У Еквадору, иако нема званичан статус, блиско сродни кичуански језик је признат језик старосједелачког становништва према уставу земље; међутим, говори га само неколико група у планинским предјелима земље. У Боливији поред шпанског званичан статус имају ајмарски, кечуански и гварански. Гварански је, заједно са шпанским, званични језик Парагваја и говори га већина становништва (које је, углавном, двојезично), а такође је заједно са шпански званичан у аргентинској провинцији Коријентес. У Никарагви је званични језик шпански, али на карипској обали такође званичан статус имају енглески и старосједелачки језици попут мискитског, сумског и рамског. Колумбија признаје све старосједелачке језике који се говоре на њој територији, иако су ти језици матерњи за око 1% становништва. Наватлски је један од 62 матерња језика којима говоре старосједеоци у Мексику, а које је влада званично признала као „националне језике” заједно са шпанским.

Други европски језици који се говоре у Латинском Америци су: енглески — који говоре неке заједнице у Аргентини, Чилеу, Костарики, Никарагви, Панами и Порторику, као и у оближњим земљама које се могу, али и не морају сматрати латиноамеричким, као што су Белизе и Гвајана, он се користи као главни страни језик у латиноамеричкој трговини и образовању; њемачки — у јужном Бразилу, јужном Чилеу, Аргентини, дијеловима сјеверне Венецуеле и Парагваја; италијански — у Бразилу, Аргентини, Уругвају и Венецуели; пољски, украјински и руски — у јужном Бразилу; велшки — у јужној Аргентини; хебрејски и јидиш — међу јеврејском дијаспором у Аргентини и Бразилу.

У неколико земаља, нарочито у карипском региону, говоре се креолски језици. Најраспрострањенији креолски језик на Карибима и у Латинској Америци уопште је хаићански креолски, главни и званични језик Хаитија поред француског; изведен је првенствено из француског и одређених западноафричких језика, с утицајем старосједелачких, енглеског, португалског и шпанског језика. Други најраспрострањенији креолски језик је антилски француски креолски, којим говоре становници карипских острва Света Луција и Доминика, као и Мартиник и Гвадалупе. Креолски језици континенталне Латинске Америке изведени су из европских и разних афричких језика.

Религија

[уреди | уреди извор]
Поворка Господа Нашег и Госпе Чудотворне у аргентинском граду Салту.

Велика већина Латиноамерикаца су хришћани (90%),[38] углавном римокатолици.[39] Око 69% становништва Латинске Америка сматра се католицима.[40] Припадност протестантским деноминацијама је у порасту, нарочито у Бразилу, Гватемали и Порторику. Аргентина је дом највећих заједница и Јевреја[41][42][43] и муслимана[44][45] у Латинској Америци. Старосједелачке религије и обичаји се практикују у земљама са многобројним старосједелачким становништвом, нарочито у Боливији, Гватемали, Мексику и Перуу, а афролатиноамеричке религије попут сантерије, кандомблеа, умбанде, макумбе и вудуа, практикују се у земљама са великом афролатиноамеричким заједницом, нарочито на Куби, у Бразилу, Доминиканској Републици и Хаитију. Латинска Америка, у апсолутном смислу, чини другу највећу хришћанску популацију на свијету, послије Европе.[46]

Миграција

[уреди | уреди извор]

Према колумбијском попису из 2005, око 3.331.107 Колумбијаца је живјело у иностранству.[47] Процјењује да се у иностранству живи око 2.000.000 Бразилаца.[48] Процјењује се да у Сједињеним Државама живи од 1.500.000 до 2.000.000 Салвадораца.[49] Најмање 1.500.000 Еквадораца живи у иностранству, првенствено у Сједињеним Државама и Шпанији.[50] Око 1.500.000 Доминиканаца живи у иностранству, углавном у Сједињеним Државама.[51] Више од 1.300.00 Кубанаца живи у иностранству, већина у Сједињеним Државама.[52] Процјењује се да преко 800.000 Чилеанаца живи у иностранству, углавном у Аргентини, Канади, Сједињеним Државама и Шпанији. Остали чилеански држављани живе у Костарики, Мексику и Шведској.[53] Процјењује се да је у Аргентини 2006. живјело око 700.000 Боливијаца, а око 33.000 у Сједињеним Државама.[54] У иностранству је према подацима из 2005. живјело 3.314.300 Средњоамериканаца, од којих су 1.128.701 били Салвадорци,[55] 685.713 Гватемалци,[56] 683.520 Никарагванци,[57] 414.955 Хондурашани,[58] 215.240 Панамци[59] и 127.061 Костариканци.[60]

Према подацима из 2006, Костарика и Чиле су биле једине земље са позитивним глобалним стопама миграција у Латинској Америци.[61]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Lizcano Fernández 2005, стр. 218.
  2. ^ Harney 1992.
  3. ^ King 1978, стр. 386.
  4. ^ „Fact Sheet 3. Brazil - the Country and its People” (PDF). brazil.org.uk (на језику: енглески). Embassy of Brazil in London - Schools' Pack, Brazil 2009. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 12. 2011. г. Приступљено 2. 9. 2025. 
  5. ^ Bleek, Wilhelm (2003). „Auslandsdeutsche - Handwörterbuch des politischen Systems der Bundesrepublik”. bpb.de (на језику: немачки). Bundeszentrale für politische Bildung. Архивирано из оригинала 10. 3. 2011. г. Приступљено 2. 9. 2025. 
  6. ^ Baeza 2014.
  7. ^ „América Latina”. Monografias.com (на језику: шпански). Monografias. 15. 7. 2001. Приступљено 2. 9. 2025. 
  8. ^ Colburn 2002.
  9. ^ Dijkhoff & Pereira 2010.
  10. ^ Rangel 1977, стр. 3–5.
  11. ^ Skidmore & Smith 2005, стр. 1–10.
  12. ^ Bridger 2013, стр. 101, "Some 86% identify themselves as being of European descent, of whom 60% would claim Italian links"
  13. ^ „Historias de inmigrantes italianos en Argentina”. argentinainvestiga.edu.ar (на језику: шпански). Argentina Investiga-Ministerio de Capital Humano- Secretaría de Educación- Subsecretaría de Políticas Universitarias. 14. 11. 2011. Приступљено 8. 9. 2025. „Se estima que en la actualidad, el 90% de la población argentina tiene alguna ascendencia europea y que al menos 25 millones están relacionados con algún inmigrante de Italia.” 
  14. ^ а б в г „Ethnic groups”. cia.gov (на језику: енглески). The World Factbook. Приступљено 8. 9. 2025. 
  15. ^ Ramos, Victor A.; Avila, Héctor Fernando (25. 9. 2025). „Postindependence overseas immigrants - Iberians, Indigenous, Colonization”. www.britannica.com (на језику: енглески). Britannica. Приступљено 29. 9. 2025. 
  16. ^ Grosfoguel 2007.
  17. ^ „Portal de Resultados del Censo 2018”. censo2018.ine.gob.gt (на језику: шпански). 
  18. ^ „Principales resultados del Censo de Población y Vivienda 2020” (PDF). inegi.org.mx (на језику: шпански). Instituto Nacional de Estadística y Geografía. Приступљено 29. 9. 2025. 
  19. ^ Lizcano Fernández 2005, стр. 194–195.
  20. ^ Petruccelli, Jose Luis; Saboia, Ana Lucia. „Caracteristicas Etnico-raciais da Populacao Classificacoes e identidades” (PDF). diepafro.ufu.br (на језику: португалски). Diretoria de Estudos e Pesquisas Afrorraciais Universidade Federal de Uberlândia. стр. 53. Приступљено 29. 9. 2025. „descendentes e os asiáticos – japoneses, chineses, coreanos, libaneses, sírios, entre outros” 
  21. ^ „Lebanese Republic”. www.gov.br/mre (на језику: енглески). Ministério das Relações Exteriores. Приступљено 29. 9. 2025. 
  22. ^ „Censo 2022: pela primeira vez, desde 1991, a maior parte da população do Brasil se declara parda”. agenciadenoticias.ibge.gov.br (на језику: португалски). Agência de Notícias - IBGE. 22. 12. 2023. Приступљено 29. 9. 2025. 
  23. ^ Shoji, Rafael (2004). „Reinterpretação do Budismo Chinês e Coreano no Brasil”. Revista de Estudos da Religião (на језику: португалски). 3 (4): 74—87. Приступљено 30. 9. 2025. 
  24. ^ „Japan-Brazil Relations”. mofa.go.jp (на језику: енглески). Ministry of Foreign Affairs of Japan. Приступљено 30. 9. 2025. 
  25. ^ „외교통상부에 오신것을 환영합니다”. mofat.go.kr (на језику: корејски). South Korea: Ministry of Foreign Affairs and Trade. 2009. Архивирано из оригинала 6. 12. 2010. г. Приступљено 1. 10. 2025. 
  26. ^ „Perú: Perfil Sociodemográfico” (PDF). inei.gob.pe (на језику: шпански). Lima, Peru: Instituto Nacional de Estadística e Informática. август 2018. стр. 216. Приступљено 1. 10. 2025. 
  27. ^ „The Ranking of Ethnic Chinese Population”. ocac.gov.tw (на језику: енглески). Overseas Compatriot Affairs Commission, R.O.C. 24. 8. 2004. Архивирано из оригинала 23. 11. 2013. г. Приступљено 1. 10. 2025. 
  28. ^ „DESAFIOS-QUE-NOS-ACERCAN”. universia.edu.pe (на језику: шпански). Universia Per. 12. 3. 2008. Архивирано из оригинала 15. 4. 2009. г. Приступљено 1. 10. 2025. 
  29. ^ „Recopilaron casi 200 años de los sirio libaneses en Argentina”. elindependiente.com.ar (на језику: шпански). El Independiente. 31. 12. 2004. Архивирано из оригинала 8. 9. 2014. г. Приступљено 1. 10. 2025. „González convenció a sus pares de rechazarla, con el argumento de que eran "los más europeos del Asia y son sumisos y laboriosos".” 
  30. ^ „Martinique”. user.iiasa.ac.at (на језику: енглески). CIA - The World Factbook. 10. 2. 2005. Приступљено 1. 10. 2025. 
  31. ^ „Trata de Negros”. sandiilessa.wordpress.com (на језику: шпански). La trata de negros. 14. 3. 2010. Приступљено 1. 10. 2025. 
  32. ^ Wiltz, Teresa (2. 12. 2002). „Stranded in Paradise”. washingtonpost.com (на језику: енглески). The Washington Post. Приступљено 1. 10. 2025. 
  33. ^ Lizcano Fernández 2005, стр. 185–232; table on p. 218.
  34. ^ а б „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Приступљено 10. 9. 2017. 
  35. ^ Шаблон:Cite FTP
  36. ^ „Puerto Rico Population Declined 11.8% From 2010 to 2020”. Census.gov. 
  37. ^ „Informe Latinobarómetro” (на језику: шпански). Приступљено 1. 10. 2025. 
  38. ^ „Christians”. pewresearch.org (на језику: енглески). Pew Research Center. 18. 12. 2012. Приступљено 3. 10. 2025. 
  39. ^ „Religions”. CIA - The World Factbook (на језику: енглески). cia.gov. Приступљено 3. 10. 2025. 
  40. ^ Gomez, Alan (13. 11. 2014). „Report: Catholic church losing ground in Latin America”. ncronline.org (на језику: енглески). National Catholic Reporter. Приступљено 3. 10. 2025. 
  41. ^ „World Jewish Population | Latest Statistics”. simpletoremember.com (на језику: енглески). SimpleToRemember. Приступљено 3. 10. 2025. 
  42. ^ „Annual Assessment of the Jewish People 2025”. jppi.org.il (на језику: енглески). The Jewish People Policy Planning Institute. 15. 9. 2025. Приступљено 3. 10. 2025.  Текст „ 5785 ” игнорисан (помоћ)
  43. ^ „Jewish Population of the World”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 3. 10. 2025. 
  44. ^ „Argentina”. 2021-2025.state.gov. United States Department of State. Приступљено 3. 10. 2025. 
  45. ^ „Árabes y musulmanes en América Latina”. news.bbc.co.uk (на језику: шпански). BBC Mundo. 17. 3. 2005. Приступљено 3. 10. 2025. 
  46. ^ „The Global Religious Landscape”. pewresearch.org (на језику: енглески). Pew Research Center. 18. 12. 2012. Приступљено 3. 10. 2025. 
  47. ^ „Peter Stalker”. www.pstalker.com. Архивирано из оригинала 31. 1. 2009. г. 
  48. ^ „Brasileiros no Exterior — Portal da Câmara dos Deputados”. Архивирано из оригинала 21. 7. 2009. г. 
  49. ^ „Country Overview United States Agency for International Development El Salvador”. usaid.gov (на језику: енглески). United States Agency for International Development. Архивирано из оригинала 1. 1. 2010. г. Приступљено 5. 10. 2025. 
  50. ^ Dolan, Kerry A. (28. 12. 2007). „Chavistas in Quito”. forbes.com (на језику: енглески). Forbes. Приступљено 5. 10. 2025. 
  51. ^ Pina, Diógenes (18. 9. 2007). „DOMINICAN REPUBLIC: Remittances for Development”. ipsnews.net (на језику: енглески). IPS ipsnews.net. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. Приступљено 5. 10. 2025. 
  52. ^ „Cuba studies travel rules change”. news.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC News. 20. 3. 2008. Приступљено 5. 10. 2025. 
  53. ^ Doña, Cristián; Levinson, Amanda (1. 2. 2004). „Chile: Moving Towards a Migration Policy”. migrationpolicy.org (на језику: енглески). Migration Policy Institute. Приступљено 5. 10. 2025. 
  54. ^ „South America: Brazil, Mercosur”. Migration Dialogue (на језику: енглески). 5 (7). јул 1998. Приступљено 5. 10. 2025. 
  55. ^ „Latin America & Caribbean (ElSalvador)” (PDF). World Bank. 2006. Приступљено 2010-07-26. 
  56. ^ „Latin America & Caribbean (Guatemala)” (PDF). World Bank. 2006. Приступљено 2010-07-26. 
  57. ^ „Latin America & Caribbean (Nicaragua)” (PDF). World Bank. 2006. Приступљено 2010-07-26. 
  58. ^ „Latin America & Caribbean (Honduras)” (PDF). World Bank. 2006. Приступљено 2010-07-26. 
  59. ^ „Latin America & Caribbean (Panama)” (PDF). World Bank. 2006. Приступљено 2010-07-26. 
  60. ^ „Latin America & Caribbean (CostaRica)” (PDF). World Bank. 2006. Приступљено 2010-07-26. 
  61. ^ „United Nations Population Division” (PDF). Приступљено 28. 12. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Латиноамериканци&oldid=30478984”