Пређи на садржај

Предграђе

С Википедије, слободне енциклопедије
Просечно америчко предграђе
Сличан образац градње на примеру предграђа Торонта
Сиромашно предграђе Јоханезбурга, Совето

Предграђе је назив за насеље претежно стамбеног карактера.[1][2] Оно се најчешће сматра засебним насељем у непосредном окружењу града,[3][4] са којим је у функционалној вези (као што је случај у Европи, Северној Америци и код нас), али и стамбена целина у оквиру града (Аустралија). Преграђа такође често одликује мања густина насељености од средишњих градских целина. Предграђа се често називају и „спаваоницама градова“.

Нека од најпознатијих светских предграђа су: Њу Џерзи, Холивуд, Беверли Хилс, Гринич, Версај, Потсдам, Совето, Пиреј, Борча.

Предграђа на Западу

[уреди | уреди извор]

Појам предграђе се јавља у 19. веку и блиско је повезан са унапређењем свих видова превоза, што је непосредно омогућило дневно кретање становништва на веће раздаљине од оних везаних за пешачење. Тада се јавља и јавни превоз (нарочито путни). У 20. веку је дошло до наглог раста предграђа, а у другој половини века раст градова на Западу се засновао искључиво на расту предграђа.

Предграђа на Западу одликују:

  • Мања густина изградње у односу на средишње делове града — слободностојеће куће (Северна Америка, Аустралија), двојне куће, куће у низу, мање вишепородичне зграде (Западна Европа) често веома сличног изгледа и величине;
  • Немешање намена, тј. раздвајање становања од нестамбених делатности — ово је присутније у Северној Америци и Аустралији него у Европи;
  • Концентрисани локални центри — нестамбени садржаји са великим степеном концентрације — велики тржни центри са огромним паркиралиштима;
  • Саобраћајна мрежа са јасном хијерархијом — спољашња мрежа у виду ауто-путева и траса приградске железнице, а унутрашња мрежа у виду улица малог капацитета и ограниченог саобраћаја (слепе улице, интегрисане улице и сл.);
  • Истоветно становништво, махом средње или више класе и беле пути.

Последњих деценија су развијене земље много уложиле у развој нестамбених садржаја у својим предграђима у циљу децентрализације градова и смањења разлика измеђи појединих делова града.

Предграђа у земљама Трећег света

[уреди | уреди извор]

Неразвијене земље су тек протеклих деценија доживеле процес брзе урбанизације, који није био праћен општим развојем друштва и градова. Сходно томе, предграђа у датим државама (Индија, Јужноафричка Република, Латинска Америка) су постала пример нехигијене и сиромаштва (дивља градња, тзв. „градови од картона“ или фавеле). Типичан пример је велико, а сиромашно предграђе Јоханезбурга, Совето.

Предграђе у Србији и окружењу

[уреди | уреди извор]
Предграђе Београда, Калуђерица се сматра највећим дивљим насељем на Балкану
Темерин, приградско насеље Новог Сада са статусом средишта општине
Приградски превоз, Беовоз у Новој Пазови

Предграђа у бившој Југославији су махом некадашња сеоска насеља у близни већих градова (посебно Београда и Новог Сада), која су се њиховим развојем и растом од Другог светског рата нашла у зони ширења градског подручја.

Како се овај процес дешавао веома брзо, предграђа у Србији (и у остатку бивше Југославије, уз изузетак значајно развијеније Словеније) су се образовала значајно другачије од случаја предграђа на Западу. Њих је одликовао брз раст стамбене изградње (најчешће непрописне, дивље градње), који није пратила изградња инфраструктуре — путне мреже, инсталација, мреже јавних установа, јавних отворених простора.

Последњих деценија су се јавиле неке повољне промене, везане за развој нестамбених делатности у предграђима — развој свих видова мале привреде (трговина на велико, складиштење, мали производни погони и сл.). Данас су предграђа у Србији најчешће велика насеља где живи становништво скромнијег имовинског стања и степена образовања, али и значајно млађе од просека републике. Стога су предграђа у Србији са значајним могућностима унапређења и развоја.

Већа предграђа у Србији

[уреди | уреди извор]

Испод су наведена већа предграђа у Србији, од којих су нека у скорије време прикључена у оквире градских насеља, уз која су се развила:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Strip Mall Plans”. 
  2. ^ „Types of Zoning”. 
  3. ^ „Why more people are commuting from cities to suburbs”. Us.jll.com. 25. 6. 2018. 
  4. ^ „Suburbs (Continue to) Dominate Jobs and Job Growth”. Newgeography.com. Приступљено 12. 12. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Сједињене Државе

[уреди | уреди извор]

Прегледи

[уреди | уреди извор]

Специјализоване студије

[уреди | уреди извор]

Жене, породица, животни стилови и слике

[уреди | уреди извор]

Окружење и географија

[уреди | уреди извор]

Политика

[уреди | уреди извор]
  • Dreir, Peter, John Mollenkopf, and Todd Swanstrom (2002). Place Matters: Metropolitics for the Twenty-first Century. University of Kansas Press. 
  • Gans, Herbert J. (1967). The Levittowners: Ways of Life and Politics in a New Suburban Community. New York: Pantheon. 
  • Lassiter, Matthew D (фебруар 2005). „The New Suburban History II: Political Culture and Metropolitan Space.”. Journal of Planning History. 4 (1): 75—88. 
  • Lassiter, Matthew D (2006). The Silent Majority: Suburban Politics in the Sunbelt South. . Princeton, N.J: Princeton University Press,
  • Lassiter, Matthew D. “Suburban Strategies: The Volatile Center in Postwar Politics.” In The Democratic Experiment: New Directions in American Political History, edited by Meg Jacobs, William J. Novak, and Julian E. Zelizer, 327–49. Princeton: Princeton University Press, 2003.
  • McGirr, Lisa (2001). Suburban Warriors: The Origins of the New American Right. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05903-7. 
  • Oliver, J. Eric (2001). Democracy in Suburbia. Princeton University Press. 
  • Teaford, Jon C. (1979). City and Suburb: The Political Fragmentation of Metropolitan America, 1850–1970. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2202-5. 
  • Vicino, Thomas J. (2013). Suburban Crossroads: The Fight for Local Control of Immigration Policy. Lanham, MD: Lexington Books. 

Историографија

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]