Пређи на садржај

Сложени посттрауматски стресни поремећај

С Википедије, слободне енциклопедије
Сложени посттрауматски стресни поремећај
СинонимКомплексни посттрауматски стресни поремећај
Раније: Трајна промена личности након катастрофалног искуства (EPCACE)
Потенцијални узроци сложеног посттрауматског стресног поремећаја
Специјалностипсихијатрија, клиничка психологија
Симптомихиперпобуђењост, прекомерни емоционални стрест, наметљиве мисли, емоционална дисрегулација, хипервигиланција, негативна самоуверења, интерперсоналне тешкоће, тешкоће са пажњом, анксиозност, депресија, соматизација, дисоцијација
Трајање> 1 месец
УзроциПродужено (или понављајуће) излагање трауматичном догађају или трауматичним догађајима
Слична обољењапосттрауматски стресни поремећај, гранични поремећај личности, жаљење

Сложени посттрауматски стресни поремећај (сложени ПТСП, СПТСП) или комплексни посттрауматски стресни поремећај (комплексни ПТСП, КПТСП) је ментални поремећај повезан са стресом који се генерално јавља као одговор на сложене трауме[1] (тј. продужено или понављајуће излагање трауматичном догађају (или трауматичним догађајима), од којих особа види мало или нимало шансе за бекство).[2][3][4]

Слика ратног уметника Томаса Лија из 1944. године, Поглед од две хиљаде јарди, представља војника који доживљава дисоцијацију услед трауматичног рата.

У класификацији МКБ-11, сложени ПТСП је категорија посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) са три додатна кластера значајних симптома: емоционална дисрегулација, негативна самоуверења (нпр. стид, кривица, неуспех из погрешних разлога) и интерперсоналне тешкоће.[5][6][2] Симптоми сложеног ПТСП-а укључују продужена осећања ужаса, безвредности, беспомоћности, изобличење идентитета, нарушен доживљај себе и хипервигиланцију.[5][6][2] Иако су рани описи сложеног ПТСП-а прецизирали врсту трауме (тј. продужена, понављајућа), у МКБ-11 не постоји услов за специфичном врстом трауме.

Класификације

[уреди | уреди извор]

Међународна класификација болести Светске здравствене организације (СЗО) укључује сложени ПТСП од своје једанаесте ревизије која је објављена 2018. и ступила на снагу 2022. године (МКБ-11). Претходно издање (МКБ-10) предложило је дијагнозу трајне промене личности након катастрофалног искуства (EPCACE), која је била претеча сложеног ПТСП-а.[2][3][7] Хелтдирект Аустралија (HDA) и британска Национална здравствена служба (NHS) такође су признале сложени ПТСП као ментални поремећај.[8][9] Америчко психијатријско удружење (APA) није укључило сложени ПТСП у Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје. Сродни поремећај, поремећаји екстремног стреса – који нису другачије наведени (DESNOS), проучаван је за укључивање у DSM-IV, али на крају није укључен. Уместо тога, симптоми ПТСП-а су проширени у DSM-IV, а затим и у DSM-5 како би се боље обухватио спектар симптома који могу настати из свих врста трауме.[10]

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]

Деца и адолесценти

[уреди | уреди извор]

Дијагноза ПТСП-а је првобитно постављана одраслима који су патили због трауме (нпр. током рата, силовања).[11] Међутим, ситуација за многу децу је сасвим другачија. Деца могу патити од хроничне трауме као што су злостављање, породично насиље, школско малтретирање, дисфункција или поремећај везаности за свог примарног старатеља.[12] У многим случајевима, старатељ детета је тај који узрокује трауму.[11] Дијагноза ПТСП-а не узима у обзир како развојне фазе деце могу утицати на њихове симптоме и како траума може утицати на развој детета.[11][13]

Термин развојни трауматски поремећај (РТП) предложен је као еквивалент сложеног ПТСП-а у детињству.[12] Овај развојни облик трауме излаже децу ризику од развоја психијатријских и медицинских поремећаја.[12][13] Бесел ван дер Колк објашњава РТП као бројне сусрете са интерперсоналном траумом као што су физички напад, сексуални напад, насиље или смрт. Такође може бити изазван субјективним догађајима као што су напуштање, издаја, пораз или срамота.[14]

Понављана трауматизација током детињства доводи до симптома који се разликују од оних описаних за ПТСП.[14] Кук и други описују симптоме и карактеристике понашања у седам домена:[15][1]

  • Везаност – проблеми са границама у односима, недостатак поверења, социјална изолација, тешкоће у перцепцији и реаговању на емоционална стања других
  • Биомедицински симптоми – сензорно-моторна развојна дисфункција, тешкоће сензорне интеграције; повећани медицински проблеми или чак соматизација
  • Афект или емоционална регулација – лоша регулација афекта, тешкоће у препознавању и изражавању емоција и унутрашњих стања и тешкоће у комуницирању потреба и жеља
  • Елементи дисоцијације – амнезија, деперсонализација, дискретна стања свести са дискретним сећањима, афектом и функционисањем, и оштећено памћење за догађаје засноване на стањима
  • Контрола понашања – проблеми са контролом импулса, агресија, патолошко самосмиривање и проблеми са спавањем
  • Когниција – тешкоће у регулисању пажње; проблеми са разним извршним функцијама као што су планирање, просуђивање, иницијација, коришћење материјала и самопраћење; тешкоће у обради нових информација; тешкоће у фокусирању и завршавању задатака; лоша константност објеката; проблеми са узрочно-последичним размишљањем; и проблеми у развоју језика као што је јаз између рецептивних и експресивних комуникацијских способности.
  • Самопоимање – фрагментирана и/или неповезана аутобиографска нарација, поремећена слика тела, ниско самопоштовање, прекомерни стид и негативни унутрашњи радни модели себе.

Одрасли

[уреди | уреди извор]

Одрасли са сложеним ПТСП-ом понекад су доживели продужену интерперсоналну трауматизацију која почиње у детињству. Ове ране повреде прекидају развој чврстог доживљаја себе и других. Будући да су физички и емоционални бол или запуштање често чинили људи са којима су везани, као што су неговатељи или друга браћа и сестре, ове особе могу развити осећај да су фундаментално мањкаве и да се на друге не може ослонити.[16][17]

Ранији описи сложеног посттрауматског стресног поремећаја сугерисали су шест група симптома:[18][19]

  • Варијације у регулацији афекта и импулса
  • Варијације у пажњи или свести
  • Варијације у самоперцепцији
  • Варијације у односима са другима
  • Соматизација[3][2]
  • Варијације у системима значења[19]

Искуства у овим областима могу укључивати:[4]‍:199–122

  • Промене у емоционалној регулацији, укључујући искуства као што су перзистентна дисфорија, хронична суицидална преокупација, самоповређивање, експлозиван или изузетно инхибиран бес (може се смењивати) и компулзивна или изузетно инхибирана сексуалност (може се смењивати).
  • Варијације у свести, као што су амнезија или хипермнезија на трауматске догађаје, епизоде дисоцијације, деперсонализације/дереализације и поновно проживљавање искустава (било у облику интрузивних симптома ПТСП-а или у руминативној преокупацији).[20]
  • Промене у самоперцепцији, као што су осећај беспомоћности или парализa иницијативе, стид, кривица и самооптуживање, осећај оскрнављености или стигме и осећај потпуне различитости од других људских бића (може укључивати осећај посебности, потпуну усамљеност, веровање да ниједна друга особа не може да разуме, или осећај нељудског идентитета).
  • Варијације у перцепцији починилаца, као што је преокупација односом са починиоцем (укључујући преокупацију осветом), нереално приписивање потпуне моћи починиоцу (иако процена појединца може бити реалнија од клиничареве), идеализација или парадоксална захвалност, осећај посебног или натприродног односа са починиоцем и прихватање система веровања или рационализације починиоца.
  • Варијације у односима са другима, као што су изолација и повлачење, ремећење у интимним односима, понављање потраге за спасиоцем (може се смењивати са изолацијом и повлачењем), упорно неповерење и поновљени неуспеси самозаштите.
  • Промене у системима значења, као што су губитак чврсте вере и осећај безнађа и очаја.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Сложени ПТСП је разматран за укључивање у DSM-IV, али је искључен из публикације из 1994. године.[4] Такође је искључен из DSM-5, који наводи посттрауматски стресни поремећај.[21] МКБ-11 укључује сложени ПТСП од своје прве публикације 2018. године и постоји валидирана мера самопроцене за процену сложеног ПТСП-а из МКБ-11,[3] што је Међународни упитник о трауми (ITQ).[22]

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Посттрауматски стресни поремећај

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Посттрауматски стресни поремећај

У МКБ-11 постоје две упарене дијагнозе, ПТСП и сложени ПТСП. Особи се може дијагностиковати само једна или друга. Дијагноза ПТСП-а се поставља ако је особа доживела трауму и такође доживљава 1) поновно проживљавање догађаја у облику наметљивих сећања, ноћних мора или флешбекова, 2) избегавање сећања на догађај или на људе, места и ситуације које их подсећају на њега и 3) перцепцију повећане тренутне претње (нпр. хипервигиланција, појачана реакција на препад). Ови симптоми морају изазвати оштећење у важним областима функционисања.[тражи се извор]

Насупрот томе, дијагноза сложеног посттрауматског стресног поремећаја (СПТСП) се поставља ако особа испуњава све горе наведене критеријуме, као и 1) тешкоће у регулисању емоција, 2) промене у уверењима о себи, као што је осећај безвредности са значајним стидом, и 3) тешкоће у одржавању блиских односа са важним људима. Поново, ови симптоми морају изазвати значајно оштећење да би се сматрали СПТСП-ом.[тражи се извор]

У DSM-5, многи симптоми СПТСП-а сада су обухваћени симптомима ПТСП-а, који су много шири од симптома ПТСП-а у МКБ-11. Штавише, DSM-5 такође укључује дисоцијативни подтип симптома.[10]

Ранији описи СПТСП-а били су уопштени, али се можда више не могу применити клинички; на пример, описано је да СПТСП укључује заробљеништво, психолошку фрагментацију, губитак осећаја сигурности, поверења и самопоштовања, као и тенденцију ка поновној виктимизацији. Најважнији је губитак кохерентног доживљаја себе: овај губитак, и резултирајући профил симптома, најистакнутије разликују СПТСП од ПТСП-а.[4]‍:199–122 Сложени ПТСП је такође окарактерисан поремећајем везаности, посебно свеприсутном несигурном или дезорганизованом врстом везаности.[23] Стога је предложена диференцијација између дијагностичке категорије СПТСП-а и ПТСП-а.

Континуирани трауматски стресни поремећај (КТСП), који је у литературу о траумама увела Џил Стрејкер 1987. године,[24] разликује се од сложеног ПТСП-а. [тражи се извор][како?] Првобитно су га користили јужноафрички клиничари да би описали ефекте изложености честим, високим нивоима насиља, обично повезаним са грађанским сукобима и политичком репресијом. Термин се примењује на ефекте изложености контекстима у којима су насиље банди и криминал ендемски, као и на ефекте континуиране изложености претњама по живот у високоризичним занимањима као што су полиција, ватрогасци и службе хитне помоћи. Такође се користи за описивање континуиране трауме у везама коју често доживљавају људи који напуштају везе које су укључивале насиље од стране интимног партнера.[25]

Трауматска туга

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Жаљење

Трауматска туга[26][27][28][29] или компликовано жаљење[30] су стања[31] где се траума и туга подударају. Постоје концептуалне везе између трауме и жалости, јер је губитак вољене особе инхерентно трауматичан.[32] Ако је трауматски догађај био опасан по живот, али није резултирао смрћу, онда је вероватније да ће преживели искусити симптоме посттрауматског стреса. Ако особа умре, а преживели је био близак особи која је умрла, онда је вероватније да ће се развити и симптоми туге. Када је у питању изненадна или насилна смрт вољене особе, онда се оба симптома често подударају. Ово је изгледно код деце изложене насиљу у заједници.[33][34]

Како би сложени ПТСП манифестовао трауматску тугу, насиље би се догодило у условима заточеништва, губитка контроле и немоћи, што се поклапа са смрћу пријатеља или вољене особе у околностима које угрожавају живот. Ово је поново изгледно код деце и пасторака који доживљавају продужено породично или хронично насиље у заједници које на крају резултира смрћу пријатеља и вољених. Феномен повећаног ризика од насиља и смрти пасторака назива се ефекат Пепељуге.[тражи се извор]

Гранични поремећај личности

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Теорија везаности и Гранични поремећај личности

Сложени ПТСП може делити и неке симптоме и са ПТСП-ом и са граничним поремећајем личности (ГПЛ).[35] Међутим, постоји довољно доказа да се сложени ПТСП диференцира од граничног поремећаја личности.

Можда ће бити корисно разумети пресек теорије везаности са сложеним ПТСП-ом и граничним поремећајем личности ако се прочита следеће мишљење Бесела А. ван дер Колка заједно са разумевањем изведеним из описа граничног поремећаја личности:

Неконтролисани поремећаји или изобличења везаности претходе развоју посттрауматских стресних синдрома. Људи траже већу везаност упркос опасности. Одрасли, као и деца, могу развити јаке емоционалне везе са људима који их повремено узнемиравају, туку и прете. Трајност оваквих веза доводи до мешања бола и љубави. Траума се може понављати на бихејвиоралном, емоционалном, физиолошком и неуроендокринолошком нивоу. Понављање на овим различитим нивоима узрокује велики број индивидуалних и друштвених патњи.

25% оних којима је дијагностикован гранични поремећај личности немају познату историју занемаривања или злостављања током детињства, а појединци имају шест пута већу вероватноћу да развију гранични поремећај личности ако имају рођака коме је дијагностикован такав поремећај[тражи се извор] у поређењу са онима који га немају. Један закључак је да постоји генетска предиспозиција за гранични поремећај личности која није повезана са траумом. Истраживачи који су спровели лонгитудинално истраживање идентичних близанаца открили су да „генетски фактори играју главну улогу у индивидуалним разликама карактеристика граничног поремећаја личности у западном друштву”.[36] Студија из 2014. године објављена у Европском часопису за психотрауматологију успела је да упореди и супротстави СПТСП, ПТСП и ГПЛ и открила да може да разликује појединачне случајеве сваког од њих и када је коморбидан, залажући се за случај одвојених дијагноза за сваки.[37]

У делу Траума и опоравак, Херман изражава додатну забринутост да пацијенти са сложеним ПТСП-ом често ризикују да буду погрешно схваћени као инхерентно „зависни”, „мазохистички” или „самодеструктивни”, упоређујући овај став са историјском погрешном дијагнозом женске хистерије.[4] Међутим, они који развију сложени ПТСП то чине као резултат интензитета трауматске везе – у којој неко постаје чврсто биохемијски везан за некога ко га злоставља, а реакције које су научили да преживе, снађу се и носе се са злостављањем које су претрпели затим постају аутоматски одговори, уграђени у њихову личност током година трауме – нормална реакција на абнормалну ситуацију.[38]

Лечење

[уреди | уреди извор]

Иако стандардни третмани засновани на доказима могу бити ефикасни за лечење посттрауматског стресног поремећаја, лечење сложеног ПТСП-а често укључује решавање међуљудских тешкоћа и другачијег скупа симптома који га чине тежим за лечење. Приступи који се баве перзистентним маладаптивним шаблонима, као што је шематска терапија, предложени су за сложени ПТСП као допуна интервенцијама усмереним на трауму када проблеми са односима или идентитетом остану нерешени.

Деца

[уреди | уреди извор]

Корист психотерапија изведених из ПТСП-а за помоћ деци са сложеним ПТСП-ом је непоуздана. Ова област дијагнозе и лечења захтева опрез при коришћењу категорије СПТСП. Џулијан Форд и Бесел ван дер Колк сугерисали су да СПТСП можда није толико корисна категорија за дијагнозу и лечење деце као предложена категорија развојног трауматског поремећаја (РТП).[39]‍:60 Према Куртои и Форду, да би се дијагностиковала РТП, потребна је

историја изложености рано животним развојно неповољним међуљудским траумама као што су сексуално злостављање, физичко злостављање, насиље, трауматски губици или други значајни поремећаји или издаје дететових односа са примарним старатељима, што је постулирано као етиолошка основа за сложене трауматске стресне поремећаје. Дијагноза, планирање лечења и исход су увек релациони.[39]

У овој области је развијен и истражен низ практичних, терапеутских и етичких принципа за процену и интервенцију:[39]‍:67

  • Идентификација и решавање претњи по сигурност и стабилност детета или породице су први приоритет.
  • Мора се развити релациони мост како би се ангажовала, задржала и максимизирала корист за дете и неговатеља.
  • Дијагноза, планирање лечења и праћење исхода су увек засновани на релативним снагама.
  • Све фазе лечења треба да имају за циљ побољшање компетенција саморегулације.
  • Одређивање са ким, када и како се бавити трауматским сећањима.
  • Спречавање и управљање релационим дисконтинуитетима и психосоцијалним кризама.

Одрасли

[уреди | уреди извор]

Модел опоравка од трауме

[уреди | уреди извор]

Џудит Луис Херман, у својој књизи Траума и опоравак, предложила је сложен модел опоравка од трауме који се одвија у три фазе:

  1. Успостављање сигурности
  2. Сећање и жалост за изгубљеним
  3. Поновно повезивање са заједницом и друштвом у ширем смислу

Херман верује да се опоравак може догодити само у оквиру исцељујућег односа и само ако је преживели оснажен тим односом. Овај исцељујући однос не мора бити романтичан или сексуалан у колоквијалном смислу „односа”, и може укључивати и односе са пријатељима, колегама, рођацима или децом, као и терапеутски однос.[4] Међутим, прва фаза успостављања сигурности мора увек укључивати темељну процену околине, која може укључивати злостављајуће односе. Ова фаза може укључивати потребу за великим животним променама за неке пацијенте.[40]

Обезбеђивање сигурног окружења захтева стратешку пажњу на економски и друштвени екосистем пацијента. Пацијент мора постати свестан сопствених ресурса за практичну и емоционалну подршку, као и реалних опасности и рањивости у својој друштвеној ситуацији. Многи пацијенти нису у могућности да наставе са опоравком због своје тренутне укључености у небезбедне или угњетавајуће везе. Како би стекли своју аутономију и душевни мир, преживели ће можда морати да донесу тешке и болне животне одлуке. Злостављане жене могу изгубити своје домове, пријатеље и средства за животно издржавање. Преживели злостављани у детињству могу изгубити своје породице. Политичке избеглице могу изгубити своје домове и домовину. Друштвене препреке опоравку нису генерално препознате, али морају бити идентификоване и адекватно решене како би опоравак могао да се настави.[40]

Сугерисано је да би лечење сложеног ПТСП-а требало да се разликује од лечења ПТСП-а фокусирањем на проблеме који узрокују више функционалног оштећења него симптоми ПТСП-а. Ови проблеми укључују емоционалну дисрегулацију, дисоцијацију и међуљудске проблеме.[23] Шест предложених основних компоненти лечења комплексне трауме укључују:[1]

  • Сигурност
  • Саморегулација
  • Саморефлексивна обрада информација
  • Интеграција трауматских искустава
  • Релационо ангажовање
  • Појачање позитивног афекта

Горе наведене компоненте могу се концептуализовати као модел са три фазе. Неће сваки случај бити исти, али прва фаза ће нагласити стицање и јачање адекватних стратегија суочавања, као и решавање сигурносних питања и проблема. Следећа фаза би се фокусирала на смањење избегавања трауматских стимулуса и примену вештина суочавања научених у првој фази. Пружалац неге такође може почети да доводи у питање претпоставке о трауми и увођење алтернативних наратива о трауми. Завршна фаза би се састојала од учвршћивања онога што је претходно научено и преношења ових стратегија на будуће стресне догађаје.[41]

Неуронаучне и траумом информисане интервенције

[уреди | уреди извор]

У пракси, облици лечења и интервенције варирају од појединца до појединца, јер постоји широк спектар искустава из детињства са развојном траумом и симптоматологијом и не реагују сви преживели позитивно, једнообразно, на исти третман. Стога је лечење генерално прилагођено појединцу.[42] Недавна неуронаучна истраживања бацила су светло на утицај који тешко злостављање и запостављање (траума) у детињству има на развој мозга детета, посебно у вези са развојем можданих структура, функција и повезаности међу децом од детињства до одраслог доба. Ово разумевање неурофизиолошке основе комплексних трауматских феномена је оно што се тренутно у области трауматологије назива „информисано траумом”, што је постало образложење које је утицало на развој нових третмана посебно усмерених на оне са развојном траумом из детињства.[43][44] Мартин Тајчер, психијатар и истраживач са Харварда, сугерисао је да развој специфичне симптоматологије повезане са комплексном траумом (а заправо и развој многих психопатологија које почињу у одраслом добу) може бити повезан са родним разликама и у којој фази развоја детета се догодила траума, злостављање или занемаривање.[43]

Употреба третмана за ПТСП заснованог на доказима

[уреди | уреди извор]

Когнитивно-бихејвиорална терапија, терапија продуженог излагања и дијалектичко-бихејвиорална терапија су добро успостављени облици интервенције засноване на доказима. Ове третмане су одобрили и подржали Америчко психијатријско удружење, Америчко психолошко удружење и Администрација за ветеране. Поставља се питање да ли ови третмани ПТСП-а могу такође лечити хронични сложени ПТСП. С обзиром на то да је дијагноза СПТСП-а према МКБ-11 релативно нова, проћи ће године пре него што се ово адекватно проучи. Међутим, неке прелиминарне студије су испитале да ли третмани ПТСП-а подједнако добро делују код особа са ПТСП-ом или СПТСП-ом. Две различите студије лечења ПТСП-а заснованог на фазама откриле су да су и стандардни третман ПТСП-а и фазни третман подједнако добро функционисали без обзира да ли су учесници имали дијагнозу ПТСП-а или СПТСП-а (према ITQ-у). Још једна студија постојећег Европског интензивног третмана трауме који комбинује продужено излагање и ЕМДР открила је да су људи са ПТСП-ом и СПТСП-ом имали упоредива смањења ПТСП-а и СПТСП-а (мада су имали тежи ПТСП на почетку).

Један од тренутних изазова са којима се суочавају многи преживели сложене трауме (или поремећаја развојне трауме) је потпора за лечење, јер су многе тренутне терапије релативно скупе и осигуравајућа друштва не надокнађују све облике терапије или интервенције, већ користе праксу засновану на доказима као критеријум за надокнаду.[тражи се извор]

Изазови лечења

[уреди | уреди извор]

Они који раде у области трауме широко признају да не постоји један јединствени, стандардни третман за сложени ПТСП.[тражи се извор] Такође, не постоји јасан консензус о најбољем третману међу широм заједницом стручњака за ментално здравље, која укључује клиничке психологе, социјалне раднике, лиценциране терапеуте и психијатре. Иако већина практичара који се баве неуронауком о траумама разуме важност коришћења комбинације интервенција „одозго надоле” и „одоздо нагоре”, као и укључивања соматских интервенција (сензомоторна психотерапија или соматско искуство или јога) у сврху обраде и интеграције трауматских сећања.

Алистер и Хал понављају мишљење многих других истраживача неуронауке о траумама (укључујући Бесела ван дер Колка и Бруса Д. Перија ) који тврде:

Сложени симптоми се често искључују из студија јер се не уклапају у једноставне нозолошке категоризације потребне за истраживачку снагу. То значи да се најтежи поремећаји не проучавају адекватно, а пацијенти који су највише погођени раном траумом често нису препознати од стране адекватних служби. И историјски и тренутно, на индивидуалном и на друштвеном нивоу, „дисоцијација од признавања тешког утицаја злостављања у детињству на мозак у развоју доводи до неадекватног пружања услуга. Асимилација негативног искуства у моделе лечења нове афективне неуронауке могла би помоћи у поновном успостављању равнотеже померањем фокуса са регулације одозго надоле на обраду одоздо нагоре, засновану на телу.”[45]

Комплексни посттрауматски стресни поремећај је дуготрајно ментално здравствено стање које често захтева лечење од стране висококвалификованих стручњака за ментално здравље који су специјализовани за модалитете засноване на трауми, осмишљене да обраде и интегришу сећања на трауму из детињства у сврху ублажавања симптома и побољшања квалитета живота преживеле особе. Одлагање терапије код особа са комплексним ПТСП-ом, намерно или не, може погоршати стање.[46]

Препоручени начини лечења и интервенције

[уреди | уреди извор]

Не постоји ниједан третман који је посебно дизајниран за употребу са одраслом популацијом са сложеним ПТСП-ом (са изузетком психотерапије засноване на компонентама[47]), постоје многе терапијске интервенције које користе стручњаци за ментално здравље за лечење ПТСП-а. Америчко психолошко удружење, Панел за развој смерница за ПТСП (GDP), снажно препоручује следеће за лечење ПТСП-а:[48]

  1. Когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) и КБТ усмерена на трауму
  2. Терапија когнитивне обраде (КТО)
  3. Когнитивна терапија (КТ)
  4. Терапија продуженог излагања (ПЕ)

Америчко психолошко удружење такође условно препоручује:[49]

  1. Кратка еклектична психотерапија (КЕП)
  2. Десензитизација и репроцесирање покрета очију (EMDR)[50][51][52][53][54]
  3. Наративна терапија изложености (NET)

Иако су ови третмани препоручени, још увек недостају истраживања о најбољим и најефикаснијим третманима за сложени ПТСП. Психолошке терапије као што су когнитивно-бихејвиорална терапија, десензитизација покрета очију и терапија репроцесирања су ефикасне у лечењу симптома сложеног ПТСП-а попут ПТСП-а, депресије и анксиозности.[55][56] На пример, у мета-анализи из 2016. године, четири од осам ЕМДР студија су резултирале статистичком значајношћу, што указује на потенцијалну ефикасност ЕМДР-а у лечењу одређених стања. Поред тога, испитаници из две студије су наставили да имају користи од третмана месецима касније. Седам студија које су користиле психометријске тестове показале су да је ЕМДР довео до смањења симптома депресије у поређењу са онима у плацебо групи.[57] Пажња и опуштање су ефикасни за симптоме ПТСП-а, регулацију емоција и међуљудске проблеме код људи чија је сложена траума повезана са сексуалним злостављањем.[55][56]

Многи уобичајено коришћени третмани се сматрају комплементарним или алтернативним, јер још увек нема довољно истраживања која би класификовала ове приступе као засноване на доказима. Неке од ових додатних интервенција и модалитета укључују:[тражи се извор]

Историја

[уреди | уреди извор]

Џудит Луис Херман са Универзитета Харвард била је прва психијатарка и научница која је концептуализовала сложени посттрауматски стресни поремећај (сложени ПТСП) као (ново) ментално здравствено стање 1992. године, у својој књизи Траума и опоравак и пратећем чланку.[4][16] Године 1988, Херман је предложила да је потребна нова дијагноза сложеног посттрауматског стресног поремећаја како би се описали симптоми и психолошки и емоционални ефекти дуготрајне трауме. Током година, дефиниција сложеног ПТСП-а се мењала (укључујући предлог за DESNOS у DSM-IV и дијагнозу EPCACE у МКБ-10), са другачијом дефиницијом у МКБ-11 него према почетној концептуализацији Херманове. Дефиниција СПТСП-а у МКБ-11 се више преклапа са DSM-5 ПТСП-ом него са ранијим дефиницијама ПТСП-а.[10]

Критика поремећаја и дијагнозе

[уреди | уреди извор]

Иако је прихватање идеје о сложеном ПТСП-у порасло међу стручњацима за ментално здравље, истраживање потребно за правилну валидацију новог поремећаја сматрано је недовољним да би се СПТСП укључио као посебан поремећај у DSM-IV и DSM-5.[66][10] Поремећај је предложен под називом DES-NOS (поремећај екстремног стреса који није другачије специфициран) за укључивање у DSM-IV, али су га чланови одбора Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје (DSM) Америчког психијатријског удружења одбили због недостатка довољних истраживања дијагностичке валидности. Главно међу наведеним ограничењима била је студија која је показала да је 95% особа којима се може дијагностиковати предложени DES-NOS такође имало дијагнозу ПТСП-а, што је покренуло питања о додатној корисности додатног поремећаја.[18]

Након што DES-NOS није добио формално признање у DSM-IV, концепт је препакован за децу и адолесценте и добио је ново име, развојни трауматски поремећај.[67] Присталице РТП-а су апеловале на уреднике DSM-5 да признају RTP као нови поремећај. Баш као што су програмери DSM-IV одбили да укључе DES-NOS, програмери DSM-5 су одбили да укључе РТП због уоченог недостатка довољних истраживања.

Једно од главних оправдања за овај предложени поремећај јесте да тренутни систем дијагностиковања ПТСП-а и коморбидних поремећаја не обухвата широк спектар симптома у једној дијагнози.[16] Пошто особе које су претрпеле поновљене и дуготрајне трауме често показују ПТСП и друге истовремене психијатријске поремећаје, неки истраживачи тврде да један широки поремећај, као што је сложени ПТСП, пружа бољу и прецизнију дијагнозу од тренутног система ПТСП-а и повезаних поремећаја.[68] Насупрот томе, чланак објављен у BioMed Central-у тврди да нема доказа да обележавање једним поремећајем води до бољег лечења него обележавање ПТСП-а и других поремећаја.[69]

Сложени ПТСП обухвата шири спектар симптома у односу на ПТСП, посебно наглашавајући проблеме емоционалне регулације, негативни доживљај о себи и међуљудске проблеме. Дијагностиковање сложеног ПТСП-а може имплицирати да је овај шири спектар симптома узрокован трауматским искуствима, уместо да се признају било каква постојећа искуства трауме која би могла довести до већег ризика од доживљавања будућих траума. Такође се тврди да су овај шири спектар симптома и већи ризик од трауматизације повезани скривеним варијаблама које су у нејасној вези и да не постоји узрочна веза између симптома и трауматских искустава.[69] У дијагнози ПТСП-а, дефиниција стресорског догађаја је ограничена на догађаје опасне по живот или сексуално насилне догађаје, са имплицирањем да су то обично изненадни и неочекивани догађаји. Сложени ПТСП је знатно проширио дефиницију потенцијалних стресорских догађаја називајући их непожељним догађајима и намерно изостављајући помињање опасних по живот, тако да се могу укључити искуства као што су занемаривање, емоционално злостављање или живот у ратној зони без посебног доживљавања догађаја опасних по живот.[5] Чланак објављен од стране Форума за бригу о деци и младима тврди да је проширивање критеријума стресора довело до збуњујућих разлика између конкурентских дефиниција сложеног ПТСП-а, поткопавајући јасну операционализацију симптома која се сматра једним од успеха DSM-а.[70]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Cook A, Blaustein M, Spinazzola J, Van Der Kolk B (2005). „Complex trauma in children and adolescents”. Psychiatric Annals. 35 (5): 390—398. S2CID 141684244. doi:10.3928/00485713-20050501-05. 
  2. ^ а б в г д World Health Organization (2022). "6B41 Complex post traumatic stress disorder". International Classification of Diseases, eleventh revision – ICD-11. Genova – icd.who.int.
  3. ^ а б в г Brewin, Chris R. (мај 2020). „Complex post-traumatic stress disorder: a new diagnosis in ICD-11”. BJPsych Advances (на језику: енглески). 26 (3): 145—152. ISSN 2056-4678. S2CID 201977205. doi:10.1192/bja.2019.48 Слободан приступ. 
  4. ^ а б в г д ђ е Herman, Judith L. (30. 5. 1997). Trauma and Recovery: The Aftermath of Violence—From Domestic Abuse to Political TerrorНеопходна слободна регистрација. Basic Books. ISBN 978-0-465-08730-3. Приступљено 29. 10. 2012. 
  5. ^ а б в Brewin CR, Cloitre M, Hyland P, Shevlin M, Maercker A, Bryant RA, et al. (децембар 2017). „A review of current evidence regarding the ICD-11 proposals for diagnosing PTSD and complex PTSD” (PDF). Clinical Psychology Review. 58: 1—15. PMID 29029837. S2CID 4874961. doi:10.1016/j.cpr.2017.09.001. 
  6. ^ а б Cloitre M (2020). „ICD-11 complex post-traumatic stress disorder: simplifying diagnosis in trauma populations”. British Journal of Psychiatry. 216 (3): 129—131. PMID 32345416. S2CID 213910628. doi:10.1192/bjp.2020.43 Слободан приступ. 
  7. ^ „What is complex PTSD?”. www.mind.org.uk (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-07. 
  8. ^ „Complex post-traumatic stress disorder (PTSD)”. www.healthdirect.gov.au (на језику: енглески). Healthdirect Australia. 2021-12-01. Приступљено 2023-05-09. 
  9. ^ „Complex PTSD - Post-traumatic stress disorder”. nhs.uk (на језику: енглески). National Health Service. 2022-05-13. Приступљено 2023-05-09. 
  10. ^ а б в г Friedman, Matthew J (октобар 2013). Написано на White River Junction, Vermont. „Finalizing PTSD in DSM-5: Getting Here From There and Where to Go Next” (PDF). Journal of Traumatic Stress (на језику: енглески). New York: John Wiley & Sons. 26 (5): 548–556. ISSN 0894-9867. LCCN 88648218. OCLC 5534449977. PMID 24151001. doi:10.1002/jts.21840. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-04-03. г. 
  11. ^ а б в „Complex Trauma And Developmental Trauma Disorder” (PDF). National Child Traumatic Stress Network. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 12. 2013. г. Приступљено 14. 11. 2013. 
  12. ^ а б в Ford JD, Grasso D, Greene C, Levine J, Spinazzola J, van der Kolk B (август 2013). „Clinical significance of a proposed developmental trauma disorder diagnosis: results of an international survey of clinicians”. The Journal of Clinical Psychiatry. 74 (8): 841—9. PMID 24021504. doi:10.4088/JCP.12m08030. 
  13. ^ а б Zoellner, L. A.; Bedard-Gilligan, M. A.; Jun, J. J.; Marks, L. H.; Garcia, N. M. (2013). „The Evolving Construct of Posttraumatic Stress Disorder (PTSD): DSM-5 Criteria Changes and Legal Implications.”. Psychological Injury and Law. 6 (4): 277—289. PMC 3901120 Слободан приступ. PMID 24470838. doi:10.1007/s12207-013-9175-6. 
  14. ^ а б „Developmental trauma disorder” (PDF). Psychiatric Annals. 2005. стр. 401—408. Приступљено 14. 11. 2013. 
  15. ^ Cook, Alexandra; Blaustein, Margaret; Spinazzola, Joseph; van der Kolk, Bessel, ур. (2003). Complex Trauma in Children and Adolescents: White Paper from the National Child Traumatic Stress Network, Complex Trauma Task Force (PDF). National Child Traumatic Stress Network. Приступљено 2013-11-14. 
  16. ^ а б в Herman JL (1992). „Complex PTSD: A Syndrome in Survivors of Prolonged and Repeated Trauma” (PDF). Journal of Traumatic Stress. 5 (3): 377—391. S2CID 189943097. doi:10.1007/BF00977235. 
  17. ^ Zlotnick C, Zakriski AL, Shea MT, Costello E, Begin A, Pearlstein T, Simpson E (април 1996). „The long-term sequelae of sexual abuse: support for a complex posttraumatic stress disorder”. Journal of Traumatic Stress. 9 (2): 195—205. PMID 8731542. S2CID 189939468. doi:10.1002/jts.2490090204. 
  18. ^ а б Roth S, Newman E, Pelcovitz D, van der Kolk B, Mandel FS (октобар 1997). „Complex PTSD in victims exposed to sexual and physical abuse: results from the DSM-IV Field Trial for Posttraumatic Stress Disorder”. Journal of Traumatic Stress. 10 (4): 539—55. PMID 9391940. doi:10.1002/jts.2490100403. 
  19. ^ а б Pelcovitz D, van der Kolk B, Roth S, Mandel F, Kaplan S, Resick P (јануар 1997). „Development of a criteria set and a structured interview for disorders of extreme stress (SIDES)”. Journal of Traumatic Stress. 10 (1): 3—16. PMID 9018674. doi:10.1002/jts.2490100103. 
  20. ^ van der Hart O, Nijenhuis ER, Steele K (октобар 2005). „Dissociation: An insufficiently recognized major feature of Complex posttraumatic stress disorder” (PDF). Journal of Traumatic Stress. 18 (5): 413—23. PMID 16281239. doi:10.1002/jts.20049. 
  21. ^ „American Psychiatric Association Board of Trustees Approves DSM-5”. Arlington, Virginia: American Psychiatric Association. 1. 12. 2012. Архивирано из оригинала 4. 5. 2013. г. Приступљено 2. 11. 2021. 
  22. ^ Cloitre M, Shevlin M, Brewin C, Bisson J, Roberts N, Maercker A, Karatzias T, Hyland P (2018). „The International Trauma Questionnaire: development of a self-report measure of ICD-11 PTSD and complex PTSD” (PDF). Acta Psychiatrica Scandinavica. 138 (6): 536—546. PMID 30178492. S2CID 52150781. doi:10.1111/acps.12956. 
  23. ^ а б van der Kolk BA, Roth S, Pelcovitz D, Sunday S, Spinazzola J (октобар 2005). „Disorders of extreme stress: The empirical foundation of a complex adaptation to trauma” (PDF). Journal of Traumatic Stress. 18 (5): 389—399. PMID 16281237. doi:10.1002/jts.20047. 
  24. ^ Straker, Gillian (1987). „The Continuous Traumatic Stress Syndrome. The Single Therapeutic Interview”. Psychology in Society (8): 46—79.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  25. ^ Hulley, Joanne; Wager, Khai; Gomersall, Tim; Bailey, Louis; Kirkman, Gill; Gibbs, Graham; Jones, Adele D. (2022-11-13). „Continuous Traumatic Stress: Examining the Experiences and Support Needs of Women After Separation From an Abusive Partner”. Journal of Interpersonal Violence (на језику: енглески). 38 (9–10): 6275—6297. ISSN 0886-2605. PMC 10052415 Слободан приступ. PMID 36373601. S2CID 253508847. doi:10.1177/08862605221132776. 
  26. ^ Bonanno GA (2006). „Is Complicated Grief a Valid Construct?”. Clinical Psychology: Science and Practice. 13 (2): 129—134. doi:10.1111/j.1468-2850.2006.00014.x. 
  27. ^ Jacobs S, Mazure C, Prigerson H (2000). „Diagnostic criteria for traumatic grief”. Death Studies. 24 (3): 185—199. PMID 11010626. S2CID 218524887. doi:10.1080/074811800200531. 
  28. ^ Ambrose, Jeannette. „Traumatic Grief: What We Need to Know as Trauma Responders” (PDF). 
  29. ^ Figley, Charles (1. 4. 1997). Death And Trauma: The Traumatology of Grieving. Taylor & Francis. ISBN 978-1-56032-525-3. Приступљено 28. 10. 2012. 
  30. ^ Rando, Therese A. (фебруар 1993). Treatment of complicated mourning. Research Press. ISBN 978-0-87822-329-9. Приступљено 28. 10. 2012. 
  31. ^ Rando, Therese A. (1. 1. 1994). „Complications in Mourning Traumatic Death”. Ур.: Corless, Inge B.; Germino, Barbara B.; Pittman, Mary. Dying, death, and bereavement: theoretical perspectives and other ways of knowing. Jones and Bartlett. стр. 253—271. ISBN 978-0-86720-631-9. Приступљено 28. 10. 2012. 
  32. ^ Green BL (2000). „Traumatic Loss: Conceptual and Empirical Links Between Trauma and Bereavement”. Journal of Personal and Interpersonal Loss. 5: 1—17. S2CID 144608897. doi:10.1080/10811440008407845. 
  33. ^ Pynoos RS, Nader K (1988). „Psychological first aid and treatment approach to children exposed to community violence: Research implications”. Journal of Traumatic Stress. 1 (4): 445—473. S2CID 143338491. doi:10.1002/jts.2490010406. 
  34. ^ „Psychological First Aid” (PDF). Adapted from Pynoos RS, Nader K (1988). National Child Traumatic Stress Network. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г. Приступљено 2012-10-29. 
  35. ^ van der Kolk BA, Courtois CA (октобар 2005). „Editorial comments: Complex developmental trauma” (PDF). Journal of Traumatic Stress. 18 (5): 385—388. PMID 16281236. doi:10.1002/jts.20046. 
  36. ^ Distel MA, Trull TJ, Derom CA, Thiery EW, Grimmer MA, Martin NG, et al. (септембар 2008). „Heritability of borderline personality disorder features is similar across three countries” (PDF). Psychological Medicine. 38 (9): 1219—1229. PMID 17988414. S2CID 17447787. doi:10.1017/S0033291707002024. hdl:1871/17379. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 16. 8. 2015. 
  37. ^ Cloitre M, Garvert DW, Weiss B, Carlson EB, Bryant RA (15. 9. 2014). „Distinguishing PTSD, Complex PTSD, and Borderline Personality Disorder: A latent class analysis”. European Journal of Psychotraumatology. 5: 25097. PMC 4165723 Слободан приступ. PMID 25279111. doi:10.3402/ejpt.v5.25097. 
  38. ^ „Trauma Therapy Articles: Descilo: Understanding and Treating Traumatic Bonds”. Healing-Arts.org. 
  39. ^ а б в Ford, Julian D.; Cloitre, Marylene (2009). „Chapter 3: Best Practices in Psychotherapy for Children and Adolescents”. Ур.: Courtois, Christine A.; Herman, Judith Lewis. Treating complex traumatic stress disorders: an evidence-based guide (1st изд.). Guilford Press. стр. 60. ISBN 978-1-60623-039-8. 
  40. ^ а б Herman, J. L. (1998). „Recovery from psychological trauma”Неопходна новчана претплата. Psychiatry and Clinical Neurosciences. 52: S105—S110. S2CID 142651680. doi:10.1046/j.1440-1819.1998.0520s5S145.x. 
  41. ^ Lawson, David (јул 2017). „Treating Adults With Complex Trauma: An Evidence-Based Case Study”. Journal of Counseling and Development. 95 (3): 288—298. doi:10.1002/jcad.12143.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  42. ^ Schnyder U, Ehlers A, Elbert T, Foa EB, Gersons BP, Resick PA, et al. (2015). „Psychotherapies for PTSD: what do they have in common?”. European Journal of Psychotraumatology. 6: 28186. PMC 4541077 Слободан приступ. PMID 26290178. doi:10.3402/ejpt.v6.28186. 
  43. ^ а б Anda RF, Felitti VJ, Bremner JD, Walker JD, Whitfield C, Perry BD, et al. (април 2006). „The enduring effects of abuse and related adverse experiences in childhood. A convergence of evidence from neurobiology and epidemiology”. European Archives of Psychiatry and Clinical Neuroscience. 256 (3): 174—186. PMC 3232061 Слободан приступ. PMID 16311898. doi:10.1007/s00406-005-0624-4. 
  44. ^ Teicher MH, Samson JA, Anderson CM, Ohashi K (септембар 2016). „The effects of childhood maltreatment on brain structure, function and connectivity”. Nature Reviews. Neuroscience. 17 (10): 652—666. PMID 27640984. S2CID 27336625. doi:10.1038/nrn.2016.111. 
  45. ^ Corrigan FM, Hull AM (април 2015). „Neglect of the complex: why psychotherapy for post-traumatic clinical presentations is often ineffective”. BJPsych Bulletin. 39 (2): 86—89. PMC 4478904 Слободан приступ. PMID 26191439. doi:10.1192/pb.bp.114.046995. 
  46. ^ De Jongh A, Resick PA, Zoellner LA, van Minnen A, Lee CW, Monson CM, et al. (мај 2016). „Critical Analysis of the Current Treatment Guidelines for Complex PTSD in Adults”. Depression and Anxiety. 33 (5): 359—369. PMID 26840244. S2CID 25010506. doi:10.1002/da.22469 Слободан приступ. 
  47. ^ Grossman FK, Spinazzola J, Zucker M, Hopper E (2017). „Treating adult survivors of childhood emotional abuse and neglect: A new framework”. The American Journal of Orthopsychiatry. 87 (1): 86—93. PMID 28080123. S2CID 4486624. doi:10.1037/ort0000225 Слободан приступ. 
  48. ^ American Psychological Association Guideline Developmental Panel (фебруар 2017). „Clinical Practice Guideline for the Treatment of PTSD” (PDF). American Psychological Association. 
  49. ^ „Eye Movement Desensitization and Reprocessing (EMDR) Therapy”. American Psychological Association. 
  50. ^ van der Kolk BA, Spinazzola J, Blaustein ME, Hopper JW, Hopper EK, Korn DL, Simpson WB (јануар 2007). „A randomized clinical trial of eye movement desensitization and reprocessing (EMDR), fluoxetine, and pill placebo in the treatment of posttraumatic stress disorder: treatment effects and long-term maintenance” (PDF). The Journal of Clinical Psychiatry. 68 (1): 37—46. PMID 17284128. doi:10.4088/jcp.v68n0105. Архивирано из оригинала (PDF) 2018-03-04. г. Приступљено 2020-01-01. 
  51. ^ Korn DL, Leeds AM (децембар 2002). „Preliminary evidence of efficacy for EMDR resource development and installation in the stabilization phase of treatment of complex posttraumatic stress disorder” (PDF). Journal of Clinical Psychology. Wiley. 58 (12): 1465—1487. PMID 12455016. doi:10.1002/jclp.10099. 
  52. ^ Fisher, Janina (2001). „Modified EMDR Resource Development and Installation Protocol” (PDF). Trauma Center Boston, Massachusetts. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 8. 2021. г. Приступљено 2. 1. 2020. 
  53. ^ Parnell, Laura (1999). EMDR in the Treatment of Adults Abused as Children. Norton Professional Books. ISBN 978-0-393-70298-9 — преко Google Books. 
  54. ^ Parnell, Laura; Felder, Elaine (1999). Attachment-Focused EMDR: Healing Relational Trauma. W. W. Norton and Company. ISBN 978-0-393-70745-8 — преко Google Books. 
  55. ^ а б „Mental health problems in complex trauma: the most promising therapies are identified in a new review”Неопходна новчана претплата. NIHR Evidence (на језику: енглески). 2021-02-02. S2CID 243089569. doi:10.3310/alert_44248. 
  56. ^ а б Melton, Hollie; Meader, Nick; Dale, Holly; Wright, Kath; Jones-Diette, Julie; Temple, Melanie; Shah, Iram; Lovell, Karina; McMillan, Dean; Churchill, Rachel; Barbui, Corrado; Gilbody, Simon; Coventry, Peter (2020-09-14). „Interventions for adults with a history of complex traumatic events: the INCiTE mixed-methods systematic review”. Health Technology Assessment (на језику: енглески). 24 (43): 1—312. ISSN 2046-4924. PMC 7520719 Слободан приступ. PMID 32924926. doi:10.3310/hta24430. 
  57. ^ Forman-Hoffman, Valerie; Cook Middleton, Jennifer; Feltner, Cynthia; Gaynes, Bradley N.; Palmieri Weber, Rachel; Bann, Carla; Viswanathan, Meera; Lohr, Kathleen N.; Baker, Claire (2018-05-17). Psychological and Pharmacological Treatments for Adults With Posttraumatic Stress Disorder: A Systematic Review Update (Извештај). Agency for Healthcare Research and Quality (AHRQ). doi:10.23970/ahrqepccer207. 
  58. ^ Manfield, Phil (2010). Dyadic Resourcing: Creating a Foundation for Processing Trauma. Create Space Independent. ISBN 978-1-4537-3813-9 — преко Google Books. 
  59. ^ Dorotik-Nana, Claire (фебруар 2011). „Is Equine Therapy Supported By Research?”. PsychCentral. Архивирано из оригинала 1. 1. 2020. г. Приступљено 1. 1. 2020. 
  60. ^ Anderson, Frank; Schwartz, Richard; Sweezy, Martha (2017). Internal Family Systems Skills Training Manual: Trauma-Informed Treatment for Anxiety, Depression, PTSD & Substance Abuse. PESI Publishing and Media. ISBN 978-1-68373-087-3 — преко Google Books. 
  61. ^ van der Kolk BA, Hodgdon H, Gapen M, Musicaro R, Suvak MK, Hamlin E, Spinazzola J (април 2019). „A Randomized Controlled Study of Neurofeedback for Chronic PTSD”. PLOS ONE. 11 (12): e0166752. PMC 5161315 Слободан приступ. PMID 27992435. doi:10.1371/journal.pone.0166752 Слободан приступ. 
  62. ^ Fisher, Sebern (21. 4. 2014). Neurofeedback in the Treatment of Developmental Trauma: Calming the Fear-Driven Brain. W. W. Norton and Company. ISBN 978-0-393-70786-1 — преко Google Books. 
  63. ^ Othmer, Siegfried Othmer; Othmer, Susan (пролеће 2009). „Post Traumatic Stress Disorder: The Neurofeedback Remedy” (PDF). Biofeedback. Association for Applied Psychophysiology & Biofeedback. 37: 24—31. doi:10.5298/1081-5937-37.1.24.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  64. ^ Odgen, Pat; Minton, Kekuni; Pain, Clare (2015). Sensorimotor Psychotherapy: Interventions for Trauma and Attachment. W. W. Norton and Company. ISBN 978-0-393-70613-0 — преко Google Books. 
  65. ^ van der Kolk BA, Stone L, West J, Rhodes A, Emerson D, Suvak M, Spinazzola J (јун 2014). „Yoga as an adjunctive treatment for posttraumatic stress disorder: a randomized controlled trial” (PDF). Journal of Clinical Psychiatry. 75 (6): e559—565. PMID 25004196. S2CID 2382770. doi:10.4088/JCP.13m08561. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2018. г. Приступљено 31. 12. 2019. 
  66. ^ Keane TM (мај 2013). „Interview: does complex trauma exist? A 'long view' based on science and service in the trauma field. Interview by Lisa M Najavits”. Journal of Clinical Psychology. 69 (5): 510—5. PMID 23564601. doi:10.1002/jclp.21991. 
  67. ^ van der Kolk BA (2005). „Developmental trauma disorder: toward a rational diagnosis for children with complex trauma histories”. Psychiatric Annals. 35 (5): 401—408. S2CID 75373197. doi:10.3928/00485713-20050501-06. 
  68. ^ D'Andrea W, Ford J, Stolbach B, Spinazzola J, van der Kolk BA (април 2012). „Understanding interpersonal trauma in children: why we need a developmentally appropriate trauma diagnosis” (PDF). The American Journal of Orthopsychiatry. 82 (2): 187—200. PMID 22506521. doi:10.1111/j.1939-0025.2012.01154.x. 
  69. ^ а б Schmid M, Petermann F, Fegert JM (јануар 2013). „Developmental trauma disorder: pros and cons of including formal criteria in the psychiatric diagnostic systems”. BMC Psychiatry. 13. PMC 3541245 Слободан приступ. PMID 23286319. doi:10.1186/1471-244X-13-3 Слободан приступ.  Непознати параметар |article-number= игнорисан (помоћ)
  70. ^ Scheeringa MS (август 2015). „Untangling Psychiatric Comorbidity in Young Children Who Experienced Single, Repeated, or Hurricane Katrina Traumatic Events”. Child & Youth Care Forum. 44 (4): 475—492. PMC 4511493 Слободан приступ. PMID 26213455. doi:10.1007/s10566-014-9293-7. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сложени_посттрауматски_стресни_поремећај&oldid=30387050”