Caged
| Caged | |
|---|---|
 Филмски постер | |
| Изворни наслов | Caged |
| Режија | Џон Кромвел |
| Сценарио | Бернард Шоенфелд Вирџинија Келог |
| Продуцент | Џери Волд |
| Темељи се на | Women Without Men (Бернард Шоенфелд и Вирџинија Келог) |
| Главне улоге | Еленор Паркер Агнес Мурхед Бети Гард Хоуп Емерсон Елен Корби |
| Музика | Макс Штајнер |
| Директор фотографије | Карл Е. Гатри |
| Монтажа | Овен Маркс |
| Дистрибутер | Warner Bros. |
| Година | 1950. |
| Трајање | 96 минута |
| Земља | САД |
| Језик | енглески |
| Зарада | 1,5 милиона долара[1] |
| IMDb веза | |
Caged (срп. У кавезу) је амерички филм ноар из 1950. године, режисера Џона Кромвела, према сценарију који су Бернард Шоенфелд и Вирџинија Келог написали на основу сопствене приче Women Without Men.[2] Главне улоге у филму тумаче Еленор Паркер, Агнес Мурхед, Бети Гард, Хоуп Емерсон и Елен Корби, а радња прати младу, тек удату жену која је ухапшена због оружане пљачке. Њена брутална искуства у затвору, као и убиство њеног мужа, постепено је претварају из кротке, наивне девојке у очврслу преступницу.[3]
Филм је био номинован за три Оскара, у категоријама за најбољу глумицу (Еленор Паркер), најбољу споредну глумицу (Хоуп Емерсон) и најбољу причу и сценарио.[3]
Радња
[уреди | уреди извор]Деветнаестогодишња Мари Ален ухапшена је након неуспелог покушаја оружане пљачке који је извршила са својим мужем Томом, који је том приликом убијен. Док пролази кроз иницијални затворски лекарски преглед, сазнаје да је у другом месецу трудноће.
Мари се тешко прилагођава монотоној и суровој свакодневици женског затвора. Тамо упознаје Кити Старк, убицу и професионалну ситну лоповку, која јој обећава посао лопова када изађе из затвора. Кити јој наглашава колико је важно бити „тврда” док је иза решетака.
Иако јој јављају да би могла бити условно пуштена за десет месеци, Мари сведочи случајевима затвореница које добијају условну, али остају у затвору јер њихови надзорници за условну слободу нису успели да им пронађу посао. Једна таква безнадежна затвореница се обеси, а Марине наде у рано пуштање полако нестају.
Упркос владавини садистичне управнице, надзорнице Евелин Харпер, Мари рађа здраво али превремено рођено дете. Планира да дете привремено повери мајци, са намером да га преузме након изласка из затвора, али њен очух не жели да дозволи да беба живи у његовој кући. Након што јој буде одбијена условна слобода, махнита Мари покушава да побегне, па је приморана да дете да на усвајање.
Долазак озлоглашене криминалке Елвајре Пауел изазива ривалство са Кити. Елвајра подмити Харперову да пошаље Кити у самицу, где је брутално пребијају. Када у затворском дворишту пронађе маче, Мари га усваја као љубимца, али Харперова покушава да га одузме, што изазива побуну међу затвореницама. Маче бива случајно убијено током хаоса, а Мари је кажњена јер се потукла са надзорницом.
Пре него што је одведу у самицу, Харперова обрије Мари главу, симболично јој одузимајући невиност. Надзорница често улази у сукоб са реформистички настројеном управницом затвора, Рут Бентон, посебно након последњег инцидента са Мари. Пошто је Харперова политички постављена на функцију, полицијски комесар одбија да је отпусти и уместо тога тражи Бентонину оставку. Када Бентонова изјави да ће захтевати јавно саслушање, питање њене оставке пада у воду.
Кити се враћа међу затворенице после месец дана у самици, али растројена и психички нестабилна. Након што је Харперова поново понизи у затворској мензи, Кити је избоде до смрти док затворенице посматрају и не покушавају да интервенишу. Мари, сада очврсла под утицајем професионалних криминалки и садистичких стражарки, охрабрује Кити да изврши напад.
Поново стекнувши право на условну, Мари тврди да је обезбедила посао изван затвора. Међутим, посао је само обмана да би била пуштена — прави план јој је да се придружи Елвајриној лоповској банди. Мари напушта установу као цинична, бескрупулозна жена. На самом крају, помоћница пита Бентонову шта да ради са Мариним досијеом, а она одговара: „Држи га активним. Вратиће се.”
Улоге
[уреди | уреди извор]| Глумац | Улога |
|---|---|
| Еленор Паркер | Мари Ален |
| Агнес Мурхед | Рут Бентон |
| Елен Корби | Ема Барбер |
| Хоуп Емерсон | Евелин Харпер |
| Бети Гард | Кити Старк |
| Шила Макреј | Хелен |
| Џен Стерлинг | Џета „Смучи” Ковски |
| Ли Патрик | Елвајра Пауел |
| Џејн Дарвел | начелница самице |
| Гертруда В. Хофман | Мили |
| Олив Диринг | Џун Робертс |
| Гертруда Мајкл | Џорџија Харисон |
Продукција
[уреди | уреди извор]Године 1948, студио је првобитно намеравао да филм буде пројекат за Бети Дејвис и Џоун Крофорд, али су финансијске несугласице то осујетиле.[4] Дејвисова је наводно одбила филм због његовог имплицитног лезбијског садржаја.[5][6][7]
Пријем
[уреди | уреди извор]
Године 1950, часопис Variety је дао мешовиту, али претежно позитивну рецензију за филм, описујући га као „мрачну, непрекинуту студију узрока и последице” која „ипак резултује прилично суморном забавом”.[8] Ипак, часопис је био веома похвалан према готово свим аспектима продукције филма, укључујући режију, монтажу, сценографију, музику и глумачке наступе, нарочито оне Еленор Паркер и Хоуп Емерсон:
„Заплет пружа Еленор Паркер оно што је познато као сочна женска улога, потпуно дегламуризована, а она је игра са значајном вештином. Постоје и друге снажне изведбе... све у складу са типовима које представљају, а најупечатљивија је садистичка затворска матрона коју је одиграла Хоуп Емерсон. …Режија Џона Кромвела и продукција Џерија Волда пружају прилично јасну слику суморности затворског живота и безнађа које улива у све осим најјачих затвореница. Постоје високо и ниско друштво, прави „плави алманах” заснован на злочинима и осудама међу затвореницама… Уметничка режија, сценографија и камера Карла Гатрија све наглашавају мрачност затворског живота. Монтажа је добро обавила посао скраћујући трајање на 96 минута, а ту је и музика Макса Штајнера која одговара расположењу продукције.”[8]
Други амерички критичар из 1950. године, пишући за Film Bulletin, такође је дао углавном позитивну оцену филму.[9] Публикација је навела да би „сирова, упечатљива” друштвена критика филма била још снажнија када би „суморна атмосфера” приче имала бар неколико лакших тренутака за контраст.[9] Лист је даље приметио: „Caged је према казненим установама оно што је The Snake Pit био за менталне институције, а Изгубљени викенд за алкохолизам.”[9]
У много каснијој рецензији, критичар Емануел Леви је 2007. године такође углавном похвалио филм:
„…мајстор мелодраме, Џон Кромвел режира у затегнутом стилу, извлачећи одличне изведбе из своје женске глумачке екипе… Caged хода танком линијом између друштвено ангажоване драме (и позива на буђење) и експлоатационог остварења, на ивици кемп естетике.”[10]
Leonard Maltin's Movie Guide из 2014. године позитивно је оценио филм са три од четири звездице, описавши га као „суров” са „изванредним” глумачким наступима.[11]
Награде
[уреди | уреди извор]| Награда | Категорија | Номиновани | Исход |
|---|---|---|---|
| Оскар[12] | Најбоља глумица | Еленор Паркер | Номинација |
| Најбоља споредна глумица | Хоуп Емерсон | Номинација | |
| Најбоља прича и сценарио | Бернард Шоенфелд и Вирџинија Келог | Номинација | |
| Филмски фестивал у Венецији[13] | Златни лав | Џон Кромвел | Номинација |
| Најбоља глумица | Еленор Паркер | Освојено |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Top-Grosses of 1950", Variety (New York, N.Y), January 3, 1951, page 58. Internet Archive, San Francisco. Retrieved September 1, 2018.
- ^ Fertig 2014, стр. 126.
- ^ а б „Caged (1950)”. catalog, American Film Institute (AFI), Los Angeles, California. Приступљено 2018-09-01.
- ^ Rode, Alan K. „Caged! Classic, Not Camp” (PDF). Noir City Sentinel (Summer, 2010). Приступљено 25. 6. 2024.
- ^ Gregory, Drew Burnett (6. 2. 2024). „In “Caged” (1950) Lesbianism Is More Than Another Cruel and Unusual Punishment”. Autostraddle.
- ^ „Movie Review: Caged (1950)”. Daily Kos. 11. 2. 2023.
- ^ „Caged, 1950”. Heart of Noir (на језику: енглески). 2020-02-03.
- ^ а б “Brog.”(1950). "'Caged'", review, Variety, May 3, 1950, page 6. Internet Archive. Retrieved August 29, 2018.
- ^ а б в "'Caged’ Stark, Gripping Prison Film Is Highly Exploitable", Film Bulletin (New York, New York), May 8, 1950, page 10. Internet Archive. Retrieved September 1, 2018.
- ^ Levy, Emanuel (2007). "Caged (1950): Controversial, Oscar-Nominated Women Prison Melodrama, with Lesbian Themes”, review, Emanuel Levy Cinema 24/7, April 20, 2007. Retrieved August 29, 2018.
- ^ Caged at Turner Classic Movies
- ^ „The 23rd Academy Awards (1951) Nominees and Winners”. Oscars.org (Academy of Motion Picture Arts and Sciences). Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 2011-08-19.
- ^ „Venice Film Festival 1950”. British Pathe. Приступљено 2. 9. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Fertig, Mark (2014). Film Noir 101: The 101 Best Film Noir Posters from the 1940s-1950s. Seattle, Washington: Fantagraphics Books. ISBN 978-1-606-99759-8.
