Историја Северне Каролине

Мапа Северне и Јужне Каролине из 1765. године.

Историја Северне Каролине обухвата период од предколонијалног доба до савременог времена и прати искуства народа који су живели на територији данашње америчке савезне државе Северна Каролина.

Најстарија позната људска насеља на простору Северне Каролине откривена су на локалитету Хардауеј (Hardaway Site) и датирају око 8000. године п. н. е. Од приближно 1000. године п. н. е. до доласка Европљана трајао је шумски период (Woodland period). У том раздобљу цветала је мисиципијска култура америчких староседелаца, која је обухватала и делове Северне Каролине. Историјски забележена племена на овом подручју укључују алгонкијанска племена приобалног појаса, као што су Чованоки, Роаноки, Памлико, Мачапунга, Кори и Индијанци са рта Фир, који су први ступили у контакт са енглеским колонистима. У унутрашњости државе живела су ирокешка племена Мехерин, Чероки и Тускарора, као и сиуанска племена југоистока, међу којима Чиро, Ваксо, Сапони, Вакама и Катоба.

Први енглески покушај колонизације представљала је колонија Роанок из 1585. године, позната као „Изгубљена колонија” Сер Волтера Ролија. Провинција Каролина основана је 1629, а званичан статус провинције добила је 1663. године. Године 1712. дошло је до поделе и формирања посебне провинције Северна Каролина. Назив је добила по енглеском краљу Чарлсу I. Северна Каролина постала је краљевска колонија Британске империје 1729. године. У време Америчке револуције, 12. априла 1776, донета је Халифакска резолуција, први формални позив на независност од Велике Британије међу америчким колонијама. Дана 21. новембра 1789. Северна Каролина је постала дванаеста држава која је ратификовала Устав Сједињених Америчких Држава.

Од колонијалног доба до Америчког грађанског рата, ропство је било легално у Северној Каролини. Питање права робовласника било је главни узрок рата. Држава је 20. маја 1861. прогласила отцепљење од Уније. После пораза Конфедерације, Северна Каролина је 4. јула 1868. враћена у састав Уније. Тринаести амандман на Устав САД, којим је укинуто ропство, ратификован је у децембру 1865. године. По завршетку периода Реконструкције, беле демократе поново су преузеле контролу над државним институцијама. Током 1890-их усвојени су закони Џима Кроуа који су лишили већину Афроамериканаца и сиромашних белаца бирачког права и успоставили расну сегрегацију, која је трајала све до доношења савезних закона 1960-их година.

На обалама Северне Каролине, у Кити Хоку, 17. децембра 1903. Орвил и Вилбур Рајт извели су први успешан лет моторним авионом. У другој половини 19. и почетком 20. века Северна Каролина почела је прелаз са пољопривредне економије на индустријализацију. У региону Пијемонт развила се производња дувана, текстила и намештаја. Велика депресија 1930-их тешко је погодила привреду државе, али су пројекти Њу дила помогли у опоравку. Други светски рат убрзао је индустријализацију и модернизацију. Након 1945. дошло је до економске диверсификације и раста.

Године 1959. основан је Истраживачки троугао (Research Triangle Park), највећи истраживачки парк у Сједињеним Државама, између Рејлија, Дарема и Чапел Хила. Током покрета за грађанска права, Гринсборо сид-инс афроамеричких студената довели су до укидања сегрегације у ресторанима тог града, а покрет се проширио и на друге градове широм САД. Усвајањем Закона о грађанским правима 1964. и Закона о бирачким правима 1965. године, Афроамериканцима је обезбеђено равноправно учешће у друштвеном и политичком животу.

До краја 20. века нове привредне гране, попут технологије, фармацеутске индустрије, банкарства, прехрамбене индустрије и производње аутомобилских делова, замениле су некадашње доминантне секторе дувана, текстила и намештаја. Главни фактори ове трансформације били су глобализација, развијени систем високог образовања, раст банкарског сектора, модернизација пољопривреде и долазак нових компанија. Током 1990-их Шарлот је постао један од главних националних банкарских центара. Крајем 20. и почетком 21. века наставио је раст метрополитанских подручја Северне Каролине, што је довело до великог прилива миграната, како из других делова Сједињених Држава, тако и из иностранства.

Претколонијална историја

Уметничка концепција индијанског хумка Таун Крик током касне фазе Таун Крик, раног Лика око 1350. године нове ере

Најранија позната људска насеља на простору данашње Северне Каролине откривена су на локалитету Хардауеј (Hardaway Site) у близини града Бадина, у јужном централном делу државе. Радиокарбонско датирање овог локалитета није било могуће, али су на основу других метода, као што су анализа стена и присуство врхова копља типа Далтон, остаци датирани око 8000. године п. н. е, односно пре приближно 10.000 година.

Врхови копаља типа Далтон наставили су да се постепено мењају и развијају наредних 7.000 година, што указује на културни континуитет током већег дела тог периода. У то време становништво је живело у расутим заједницама и највероватније се заснивало искључиво на привреди ловаца-сакупљача. Пред крај тог раздобља јављају се докази о развоју пољопривреде, као што су доместификација биљака и израда керамике.

Од око 1000. године п. н. е. до периода европске колонизације трајао је шумски период (Woodland period). У овом раздобљу широм данашње Северне Каролине развијала су се трајна насеља заснована на пољопривреди. До око 800. године н. е. градови у региону Пијемонт били су утврђени, што указује на постојање организованих племенских ратова.

Значајан локалитет касног шумског периода је Индијанско брдо Таун Крик (Town Creek Indian Mound), археолошки богат простор насељен од око 1100. до 1450. године н. е. од стране народа Пи Ди (Pee Dee), који су припадали југоапалачкој мисиципијској култури.

Староседелачки народи Северне Каролине

Северна Каролина била је дом више различитих културних заједница. Дуж источне обале живели су Чованоки (или Роаноки) и Кроатани, народи који су говорили алгонкијанским језицима. Чованоки су насељавали подручја северно од реке Њус, док су Кроатани живели јужно од ње. Заједно са Похатанима, Пискатавајима и Нантикокима на северу, развили су систем управе који је подразумевао патријархално друштво под влашћу више локалних поглавица који су одговарали једном вишем поглавици и с њим чинили савет за решавање политичких питања. То је представљало одступање од уобичајеног алгонкијанског облика управљања, који је био лабавије организован и без сталне централне власти. Чованоки су у касном 17. веку били под заштитом енглеских колониста, али су до 19. века потпуно нестали као заједница; њихови потомци обновили су племе у 21. веку. Кроатани су се у 18. веку, заједно са више сиуанских група, стопили у нови народ Ламби, који и данас постоји у држави. Још од 1970-их година постоји дебата о томе да ли су Кроатани уопште постојали као засебан народ, што би значило да су њихове територије у ствари припадале источним Сиуанима. Са слабљењем Похатана, нека племена попут Мачапунга одвојила су се и преселила на југ, међу Чованоке.

Церемонија секотанских ратника у Северној Каролини. Акварел енглеског колонисте Џона Вајта, 1585.

У унутрашњости су живела сиуанска племена позната као источни Сиуани. Била су подељена на мање групе: Катобе, Вакама Сиуани, Чиро, Винија, Вотери и Сугари. Тешко је утврдити колико их је тачно било. Између 1680. и 1701. овај простор насељавала су и племена Сапони, Тутело, Оканичи, Кијауи, Шакори и Сисипахо, која су била протерана из државе инвазијом Ирокезанске конфедерације. Већина њих касније се вратила у Вирџинију, где су постали познати као источни Блекфути или Кристијане. Већина других сиуанских племена Каролина временом се стопила и у доба Америчке револуције сматрала се подплеменима нације Катоба. У 19. веку Катобе су се преселиле на запад и прикључиле Чирокима, задржавајући дугорочно своје обичаје. Јужне групе источних Сиуана делимично су се стопиле са мускогијанским племенима јужно од реке Санти, а неке заједнице северно од реке прихватиле су сиуански идентитет али су говориле мускогијанским језицима. Северна граница овог процеса обухватала је племе Педи, које је живело у јужно-централној Северној Каролини.

Први шпански и енглески истраживачи често су прецењивали бројност Чироки народа, постављајући их чак и у Вирџинију. Историчари данас сматрају да је у региону постојала широка конфедерација мешовитих народа позната као Кооса. Шпанци су их у 16. веку називали Чалаки и Учи, а Енглези су од назива Чалаки створили име Чироки. Чироки народ у данашњем смислу био је део те заједнице, али је живео јужније. И чироки језик (ирокезанског порекла) и језик Јучи (мускогијански) били су под снажним сиуанским утицајем и садрже велики број позајмљеница. Ова заједница простирала се на деловима данашње Вирџиније, Кентакија, Тенесија, Северне и Јужне Каролине и Џорџије, са различитим културним језгрима и вероватно са језиком Јучи као заједничким говором.

Између 1655. и 1680. у региону се појавило племе познато као Весто. Сматра се да су то били преостали припадници ирокезанских народа Ери и Неутралних, протерани из Охаја током ратова за бобрину кожу. Појавили су се у Западној Вирџинији, отерали племе Тутело ка Сапонима, а затим продрли на југ, преко Чалакија, и населили се око реке Јадкин, пљачкајући мања сиуанска племена. Поразила их је коалиција предвођена „Саваносима”, након чега је већина територије у Северној Каролини враћена ранијим становницима. У исто време, мускогијанска племена са југа кренула су на север и створила нацију Јамаси.

Након удара Веста, Чалаки су се поделили дуж реке Тенеси, формирајући Чирокије на југу и Јуче на северу. После Јамасијског рата (1715–1717), Јучи су били приморани да пређу преко Апалача и поделили су се у две групе: Којахе и Чиске. Французи су се приближили Чискама, преселили их у центар Илиноиске колоније и придружили Алгонкијанским племенима Илинувега. Када је француски утицај на реци Охајо ослабио, они су се одвојили, повели више племена Илинувега и вратили се у Кентаки, где су постали Киспоко — четврто племе народа Шони.

Којахе су, пак, обновиле савез са Чирокијима и укључиле бројна мања мускогијанска племена Алабаме (позната као Мобилијани), стварајући Крик конфедерацију. Крици су освојили Јамасије, остатак источних мускогијанских племена, као и карипско племе Калуса на југу Флориде. Поделили су се на Горње, Средње и Доње Крике, данас познате као Мускоги, Чироки и Семиноли.

Иако напуштени од стране Енглеза, Јамасији су преживели као номадске групе између Јужне Каролине и Флориде. У модерно доба више њихових заједница поново је формирано.

Касније су Мехерини мигрирали из Вирџиније на југ и населили се у резервату на североистоку Северне Каролине. На старим картама забележено је и ирокезанско племе Нотовеј, које је највероватније живело на граници Вирџиније и Северне Каролине, пре него што се померило ка северозападу. Џон Смит их је 1606. године означио као Мангоаг. Након њих, мања група Тускарора остала је у региону после Тускарорског рата, док је већина народа отишла на север да би се придружила ирокезанској конфедерацији.

Најранија европска истраживања

Мапа Северне Америке коју је направио Весконте Мађоло према ранијој мапи направљеној на Верацановој експедицији 1524. године. Уска превлака која раздваја „Тера Флорида” од „Франческа” је Спољна обала Северне Каролине. Кејп Фир је означен као C. de la Forest.

Најраније истраживање Северне Каролине од стране европске експедиције било је највероватније путовање Ђованија Верацана 1524. године. Верацано, Италијан из покрајине Фиренце, био је у служби француских трговаца са задатком да пронађе морски пут за транспорт свиле у Лион. Уз прећутну подршку краља Франсое I, испловио је 1. јануара 1524. године на броду Ла Дофин, испред флотиле од три брода. Експедиција је стигла до рта Фир, а Верацано је у извештају краљу Француске описао:

„Обала је потпуно прекривена ситним песком (дубине око 4,5 метра), који се издиже у виду малих брегова широких око педесет корака... Недалеко смо видели део земље који је виши од пешчане обале, са многим лепим пољима и равницама пуним великих шума, понегде ретких, понегде густих, а дрвеће има толико боја, и тако је лепо и пријатно да опис не може да им правду учини.”

Верацано је наставио северно уз Спољне банке, вршећи повремена истраживања у потрази за западним путем ка Кини. Када је угледао Албемарл и Памлико заливе преко пута од Спољних банака, погрешно је помислио да је реч о Пацифику; његови извештаји допринели су веровању да је пут ка Азији много ближи него што се мислило.

Само две године касније, 1526, група шпанских колониста са Хиспањоле, под вођством Лукасa Васкеза де Ајона, искрцала се на ушћу реке коју су назвали „Рио Хордан”, вероватно реке Кејп Фир. У експедицији је било око 500 мушкараца и жена, њихових робова и коња. Један брод се насукао, а драгоцене залихе су изгубљене; болести и побуне додатно су ослабиле колонију. Ајон је умро 18. октобра 1526. године, а око 150 преживелих из прве године напустило је колонију и покушало да се врати на Хиспањолу. Каснији истраживачи пријавили су да су налазили њихове остатке дуж обале.

Мапа која приказује предложену руту де Сотове експедиције, засновану на мапи Чарлса Хадсона из 1997. године.

Ернандо де Сото је истраживао западно-централну Северну Каролину током своје експедиције 1539–1540. Прво насеље староседелаца са којим се сусрео можда је било Гуакуили, близу данашњег Хикорија. Године 1567. капетан Хуан Пардо повео је експедицију из Санта Елене на Парисовом острву у Јужној Каролини, тадашњој престоници шпанске колоније на југоистоку, у унутрашњост Северне Каролине, углавном следећи Сотову руту. Његов задатак био је да територију припоји Шпанији, „умири и покрсти” домородачке заједнице, као и да пронађе нову руту за заштиту сребрних рудника у Мексику (не схватајући стварне раздаљине). Пардо је кренуо ка северозападу да би обезбедио храну од локалних староседелаца.

Пардо и његова екипа направили су зимску базу у Џоари (близу данашњег Моргентона, округ Берк), коју је преименовао у Куенка. Подигао је тврђаву Сан Хуан и оставио око 30 војника, а затим наставио пут и изградио још пет утврђења. Исте године успоставио је мисију Саламанка у данашњем округу Роуан. Пардо се вратио другом рутом у Санта Елену. После 18 месеци, 1568. године, староседеоци су убили све Шпанце осим једног и спалили свих шест утврђења, укључујући и Форт Сан Хуан. Шпанци се никада нису вратили у унутрашњост како би поново истакли своје колонијалне претензије, али ова експедиција представља први покушај европске колонизације унутрашњости. Превод у 1980-им годинама дневника Пардовог писара Бандере потврдио је постојање експедиције и насеља. Археолошки налази у Џоари показују да је то било мисиципијско насеље са тумулима и да су Шпанци 1567–1568. године тамо заиста изградили тврђаву Сан Хуан. Џоара је била највеће насеље градитеља тумула у региону. Забелешке Сотове експедиције такође потврђују да их је тамо срео 1540. године.

Британска колонизација

Колонија Роанок

Сер Волтер Рали, спонзор колоније Роанок и имењак главног града Северне Каролине, Ралија

Први енглески покушај колонизације у Северној Америци била је колонија Роанок (1585–1587), позната као „Изгубљена колонија” сер Волтера Ралија. Колонија је основана на острву Роанок, у пролазу Кроатан, на заветриној страни Спољних банака. Прва група од око стотину колониста, под вођством Ралфа Лејна, подигла је тврђаву и чекала повратак друге експедиције са залихама. Током тог периода, Лејн и његова група сукобили су се са локалним племеном Кроатана, при чему је више домородаца убијено у оружаним окршајима. Ипак, односи нису били искључиво непријатељски — староседеоци су колонистима пренели одређене вештине преживљавања, попут израде издубљених кануа.

Како су залихе касниле, колонисти су почели да губе наду. Након случајног сусрета са Сер Франсисом Дрејком, прихватили су његову понуду да се врате у Енглеску. Неколико дана касније, када су стигли бродови са залихама, затекли су напуштену колонију. Командант брода, Ричард Гренвил, оставио је у тврђави петнаест колониста са залихама, како би држали утврђење до доласка нових досељеника.

Године 1587. трећи брод је стигао са 110 мушкараца, 17 жена и 9 деце, од којих су неки припадали првој групи која је напустила Роанок. Овај контингент предводио је Џон Вајт. Међу колонистима била је и трудница која је родила прву енглеску колонисткињу рођену у Северној Америци, Вирџинију Дер. Колонисти су затекли остатке претходне посаде, вероватно побијене од стране Кроатана, које је Лејнова агресија озлоједила. Вајт је првобитно намеравао да преузме преживеле и пресели колонију у Чесапик, али је његов португалски пилот, Симон Фернандес, одбио да настави пловидбу. Да би избегао могућу побуну, Вајт је прихватио поновно насељавање Роанока.

Због рата са Шпанијом, контакт са колонијом није био могућ све до 1590. године, када је нова експедиција затекла напуштене куће и једино уклесане натписе CROATOAN на једном дрвету и CRO на другом. Упркос бројним истрагама, судбина колоније остала је непозната. Најраширеније историјске претпоставке су да су колонисти умрли од глади и болести или да су били примљени и асимиловани у домородачка племена.

Развој колоније Северна Каролина

Мапа обале Вирџиније и Северне Каролине, нацртана 1585–86. од стране Теодора де Брија, на основу мапе Џона Вајта из колоније Роанок.

Провинција Северна Каролина развијала се другачије од Јужне Каролине готово од самог почетка. Шпанци су имали тешкоћа да колонизују овај простор због опасне обале, недостатка лука и малог броја унутрашњих река погодних за пловидбу. Током 1650-их и 1660-их година досељеници, углавном Енглези, почели су да се селе из Вирџиније на југ, заједно са одбеглим слугама и ловцима на крзно. Они су се највише настанили у пограничном региону Албемарла.

Године 1665. Круна је издала другу повељу како би решила територијална питања. Већ 1689. власници Каролине именовали су посебног заменика гувернера за североисточни део провинције, северно и источно од рта Фир. Подела провинције на Северну и Јужну Каролину постала је званична 1712. године. Први колонијални гувернер Северне Каролине био је Едвард Хајд, који је служио од 1711. до 1712. Северна Каролина је 1729. постала краљевска колонија. Велике губитке међу домородачким племенима изазвала је епидемија великих богиња, болести против које нису имали имунитет, а која је у Азији и Европи већ била ендемска. Епидемија из 1738. године, према наводима, убила је половину народа Чироки, док су и друга племена претрпела једнаке губитке. Историчари процењују да је око 1700. године у колонији било приближно 5.000 досељеника, а 1715. године око 11.000.

Северна Каролина је добила име по краљу Чарлсу I од Енглеске. Каролина је преузета од латинске речи за „Чарлс”, Carolus .

Иако су добровољни досељеници били углавном енглеског порекла, неки су доводили и Африканце као радну снагу, од којих је већина била у ропству. У наредним деценијама богатији колонисти увозили су и куповали све више робова за рад на плантажама у приобалним областима, па је афричко становништво нагло порасло. У месту Њу Берн основали су се и швајцарски и немачки досељеници. Крајем 18. века нови таласи немачких имиграната стизали су на југ преко Пенсилваније.

До 1712. израз „Северна Каролина” био је у општој употреби. Године 1728. повучена је граница између Северне Каролине и Вирџиније. Већ 1730. колонија је имала око 30.000 становника. Године 1729. Круна је откупила уделе седам од осам првобитних власника и учинила Северну Каролину краљевском колонијом. Џон Картерет, 2. гроф од Гранвила, одбио је да прода свој део и 1744. добио је права на огромну територију познату као Гранвилов посед (Granville Tract), која је обухватала северну половину Северне Каролине.

Бат, најстарији град у Северној Каролини, био је прва номинална престоница од 1705. до 1722, када је ту улогу преузео Идентон, али колонија није имала трајне институције власти све до њиховог оснивања у новом главном граду Њу Берну 1743. године. Град Рали постао је престоница Северне Каролине 1792. године.

Године 1755. Бенџамин Френклин, генерални поштар америчких колонија, именовао је Џејмса Дејвиса за првог поштара Северне Каролине у Њу Берну. У октобру исте године Скупштина Северне Каролине доделила је Дејвису уговор за ношење поште између Вилмингтона у Северној Каролини и Сафока у Вирџинији.

Имиграција са севера

Фрај-Џеферсонова мапа из 1751. године која приказује колонију Вирџинија и околне провинције, укључујући Велики вагонски пут који се протеже од Пенсилваније до Северне Каролине.

Колонија је бележила брз раст становништва, са око 100.000 људи 1752. године на 200.000 до 1765. године.

Лордови власници подстицали су увоз робова у Провинцију Северна Каролина увођењем система headright, који је досељеницима додељивао земљу у складу са бројем робова које би довели у колонију. Географске прилике, међутим, успоравале су овај процес. Због лоших лука и опасне обале, робови су морали да се довозе из Вирџиније или Јужне Каролине. Број поробљених црнаца порастао је са 800 (1712) на 6.000 (1730), а до 1767. достигао је око 41.000.

Средином и у другој половини 18. века дошло је до великог таласа имиграције у Северну Каролину из Вирџиније и Пенсилваније. Највећу групу чинили су Шкотско-Ирци (улстерски протестанти) из данашње Северне Ирске, најбројнија имигрантска заједница са Британских острва у северноамеричким колонијама пре Америчке револуције. Поред њих, значајан део енглеских досељеника чинили су уговорни слуге, који су пристизали углавном током 17. и 18. века, и који су представљали већину енглеског становништва уочи Револуције. На самом прагу Револуције, Северна Каролина била је најбрже растућа британска колонија у Северној Америци. Док је приобални регион почивао на плантажној привреди са дуваном и пиринчем, заснованој на робовском раду, у унутрашњости Пијемонт преовладавала су мала породична имања.

Разлике у начину насељавања источне и западне Северне Каролине, приобаља (low country) и унутрашњости (uplands), обликовале су политички, економски и друштвени живот државе од 18. до 20. века. Приобални део населили су углавном имигранти из руралне Енглеске и Шкотског горја, док су у унутрашњости живели шкотско-ирци, Енглези и немачки протестанти, познати као „кохи”. У време Револуционарног рата, енглески досељеници и Шкоти из источне Северне Каролине углавном су били лојалисти Круни, због пословних и личних веза са Британијом. Насупрот њима, Енглези, Велшани, Шкотско-Ирци и Немци у западним деловима углавном су подржавали америчку независност.

Колонија је била претежно рурална и слабо насељена, без градова и са врло мало мањих вароши. Локалне крчме пружале су више услуга: служиле су алкохолна пића, нудиле конак путницима и биле места окупљања политичара и трговаца. У друштву подељеном по етничким, родним, расним и класним линијама, крчмарица ракија представљала је средство које је окупљало разноврсне локалце и путнике. Све већи избор пића и појава приватних клубова у крчмама сведочили су да се отмена култура Лондона ширила и у крајеве на периферији британске колонијалне империје.

Зграда суда обично је била најупадљивија грађевина у сваком округу. Затвори су често били део суда, али су понекад подизани засебно. Поједине окружне власти градиле су складишта дувана како би омогућиле заједнички сервис за најважнији извозни производ.

Ропство

У раним годинама граница између белих уговорних слугу и афричких радника била је нејасна, пошто су и неки Африканци у почетку долазили као уговорни слуге, пре него што је све више њих транспортовано као робље. Поједини Африканци могли су да зараде слободу пре него што је ропство постало доживотни расни систем. Већина слободних обојених породица забележених у пописима Северне Каролине између 1790. и 1810. потицала је од веза или бракова између слободних белих жена и поробљених или слободних Африканаца, односно Афроамериканаца, у колонијалној Вирџинији. Пошто су мајке биле слободне, и њихова деца су рођена као слободна. Такве мешовите породице селиле су се заједно са европско-америчким суседима на граничне просторе Северне Каролине.

Како је прилив уговорних слугу опадао услед побољшања економских прилика у Британији, колонија је остала без довољно радне снаге и све више је увозила робове од европских трговаца, који су их куповали или добијали од афричких племенских вођа у западној Африци. Северна Каролина је, по угледу на Вирџинију, пооштрала контролу над ропством, које је прерасло у расни систем заснован на страном афричком становништву.

Већи део економског раста и просперитета колоније заснивао се на раду робова, првенствено у производњи дувана. Често сурова и тешка искуства робова, као и сиромашних белаца, навела су многе на бекство, насилни отпор или крађу хране и других добара ради преживљавања.

Политика

Крајем 1760-их напетости између пољопривредника из Пијемонт региона и плантажера са обале довеле су до регулаторског покрета. Због оскудице новца у оптицају, многи унутрашњи фармери нису могли да плате порезе и противили су се одузимању њихове имовине. Локални шерифи понекад су задржавали порезе за сопствену корист или наплаћивали исти порез два пута. Додатно незадовољство изазвала је раскошна изградња нове гувернерове резиденције у Њу Берну, коју је наручио гувернер Вилијам Трајон. Пошто западни окрузи нису били адекватно заступљени у колонијалној скупштини, фармери нису могли да добију правичност законским путем.

Фрустрирани пољопривредници прибегли су оружаном отпору и затворили суд у Хилсбору. Трајон је у регион послао трупе које су у мају 1771. године поразиле регулаторе у Бици код Аламанса. Неколико вођа покрета, укључујући капетана Роберта Месера, капетана Бенџамина Мерила и капетана Роберта Матира, ухваћено је и обешено.

Нова нација

Америчка револуција

Споменик потписницима, Национални војни парк суда Гилфорд, у Гринсбору.

Захтеви за независношћу у Северној Каролини потекли су из локалних организација познатих као комитети безбедности (Committees of Safety). Први континентални конгрес препоручио је њихово оснивање 1774. године. До 1775. они су постали противвладе које су постепено замениле краљевску власт и преузеле контролу над локалним управама. Регулисали су економију, политику, морал и милицију својих заједница, али су бројне локалне свађе прикривано вођене под окриљем политичких опредељења. Након децембра 1776. стављени су под надлежност снажнијег централног органа, Савета безбедности.

У пролеће 1776. делегати из Северне Каролине, окупљени на четвртом Провинцијском конгресу, усвојили су Халифакс резолуције којима су овластили представнике државе у Другом Континенталном конгресу да подрже проглашење независности од Велике Британије. У јулу исте године, нова држава постала је део новонастале државне заједнице, Сједињених Америчких Држава.

Реконструисана краљевска гувернерска вила, Трајон Палас, у Њу Берну

Патриоте су 1775. лако протерале краљевог гувернера и угушиле отпор лојалиста. У новембру 1776. изабрани представници састали су се у Халифаксу и саставили нови устав државе, који је остао на снази до 1835. године. Један од најистакнутијих лојалиста био је Џон Легет, богати плантажер из округа Блејден. Он је организовао и предводио једну од ретких лојалистичких бригада на југу (Волонтери Северне Каролине, касније познати као Краљевски пук Северне Каролине). После рата, пуковник Легет и део његових војника преселили су се у Нову Шкотску, где им је британска власт доделила бесплатно земљиште у округу Харбур као надокнаду за губитке у колонији. Велика већина лојалиста, међутим, остала је у Северној Каролини и постала део нове нације.

Халифакс резолуција - спомен плоча

Локалне милицијске јединице одиграле су значајну улогу у герилском ратовању током 1780–1781. године. Истовремено, војници из Северне Каролине који су ступили у Континенталну војску Џорџа Вашингтона борили су се у бројним биткама широм територије.

Суочена са слабом пореском основицом, државна власт прибегла је присилном откупу намирница и залиха потребних за ратни напор, издајући фармерима признанице уместо новца. За попуну трупа покушан је и закон о регрутовању. Ове мере изазвале су велико незадовољство и ослабиле подршку новој нацији. Немачко становништво у средишњим окрузима, које је било бројно, покушавало је да остане неутрално: Моравци су из верских разлога били пацифисти, док су лутерани и реформати били пасивно неутрални. Све мировне групе плаћале су троструки порез уместо војне службе.

Британци су редовно исплаћивали своје војнике и лојалистичке снаге, док су амерички војници месецима ратовали у поцепаним униформама, без плате и са оскудним залихама. Тек касније држава је покушала да поправи положај војника. После 1780. они су добијали новчане награде, роба „или његову вредност”, одећу, храну и земљиште (од 1782. између 640 и 1.200 јутара, у зависности од чина). Пошто је валута Континенталног конгреса била подложна високој инфлацији и губила вредност, државне власти су надокнаде процењивале у односу на злато и сребро.

Војне кампање 1780–1781.

После 1780. године Британци су покушали да придобију и наоружају лојалисте, верујући да их има довољно да промене ток рата. То је довело до жестоког герилског ратовања између јединица патриота и лојалиста, које је често представљало прилику за изравнавање личних сукоба и непријатељстава. Важна америчка победа одиграла се у Бици код Кингс Маунтина на граници Северне и Јужне Каролине. Дана 7. октобра 1780. године, око 1.000 патриота из западне Северне Каролине (укључујући и данашњи део Тенесија) поразило је приближно једнак број лојалистичких и британских трупа под командом мајора Патрика Фергусона. Ова победа практично је окончала британске напоре да регрутују нове лојалисте.

Први Мерилендски пук држи линију у бици код Глуфорд Кортхауса, 1781. године.

Пут ка америчкој победи код Јорктауна водио је преко Северне Каролине. Док се британска војска кретала на север ка Вирџинији, Јужна дивизија Континенталне војске и локалне милиције припремале су се за сукоб. Након победе генерала Данијела Моргана над снагама Банастра Тарлетона у Бици код Коупенса 17. јануара 1781, јужни командант Натанијел Грин приморао је британског лорда Чарлса Корнвалиса да маршира кроз срце Северне Каролине, далеко од своје базе снабдевања у Чарлстону, Јужна Каролина. Ова кампања позната је као „Трка до Дана” или „Трка за реку”.

Генерали Грин и Корнвалис су се коначно сукобили у Бици код Глифорд Кортхауса (данашњи Гринсборо) 15. марта 1781. године. Иако су британске снаге задржале бојно поље, претрпеле су велике губитке од бројније Континенталне војске. Корнвалисов план био је стратешки слаб: није успео да задржи снажно утврђене положаје у Јужној Каролини и Џорџији, нити да покори Северну Каролину. Насупрот њему, Грин је примењивао флексибилнији и прилагодљивији приступ, којим је неутралисао британске предности и изградио адекватну логистичку основу за америчке кампање. Његове дефанзивне операције омогућиле су да америчке снаге касније пређу у стратешку офанзиву, поврате Каролине и на крају поразе Британце. Ослабљени Корнвалис упутио се ка обали Вирџиније у нади да ће га спасити Краљевска морнарица.

Међутим, француска флота је одбила британску морнарицу, а Корнвалис, опкољен америчким и француским јединицама, предао се Џорџу Вашингтону, чиме је борба практично окончана.

До 1786. године становништво Северне Каролине порасло је на око 350.000 људи.

Рани период Републике

Устав Сједињених Држава из 1787. године био је спорно питање у Северној Каролини. На скупу делегата у Хилсбороу, одржаном у јулу 1788, првобитно је одлучено да се Устав одбаци из антифедералистичких разлога. На промену става делегата утицали су упорни напори Џејмса Ајредела и Вилијама Р. Дејвија, као и перспектива усвајања Повеље о правима. У међувремену, становници богатог североисточног дела државе, који су углавном подржавали предложени Устав, запретили су отцепљењем уколико остатак државе не прихвати документ. Друга ратификаторска конвенција одржана је у Фејетвилу у новембру 1789, и 21. новембра Северна Каролина постала је дванаеста држава која је ратификовала Устав САД.

Северна Каролина усвојила је нови државни устав 1835. године. Једна од најзначајнијих промена била је увођење непосредног избора гувернера на мандат од две године; до тада је гувернера бирала законодавна скупштина на мандат од једне године. Историјска зграда капитола Северне Каролине завршена је 1840. године.

Саобраћај

Средином 19. века рурална и привредна подручја државе повезана су изградњом дрвеног плочастог пута дужине 208 km, познатог као „сељачка пруга”, који је водио од Фејетвила на истоку до Бетаније (северозападно од Винстон-Сејлема).

Мапа путева и железница Северне Каролине, 1854.

Дана 25. октобра 1836. започета је изградња Железнице Вилмингтон–Рејли, која је требало да повеже лучки град Вилмингтон са државном престоницом Рејлијем. Године 1849. законодавно тело створило је Железницу Северне Каролине ради продужетка пруге ка западу, до Гринсбороа, Хај Поинта и Шарлота. Током Грађанског рата, деоница од Вилмингтона до Рејлија имала је пресудан значај за ратне напоре Конфедерације: залихе довожене у Вилмингтон транспортоване су железницом кроз Рејли до престонице Конфедерације, Ричмонда у Вирџинији.

Сеоски живот

У предратном периоду Северна Каролина била је претежно рурална држава. Године 1860. једини град са више од 10.000 становника био је лучки град Вилмингтон. Рејли, престоница, имао је једва нешто више од 5.000 становника.

Већину белих породица чинили су „обични људи” Југа (Plain Folk of the Old South), или ситни сељачки фармери. Поседовали су своја мала имања, а неки и неколицина робова. Њихова производња углавном је била усмерена на одржавање породице, уз нешто вишка намењеног за продају ради плаћања пореза и набавке неопходних добара.

Плантаже, ропство и слободни обојени људи

После Револуције, квекери и менонити настојали су да убедe робовласнике да ослободе своје робове. Поједини су били инспирисани њиховим деловањем и револуционарним идејама, па су организовали ослобађање. Број слободних обојених људи у држави значајно је порастао у првим деценијама након Револуције. Већина слободних обојених породица у пописима 1790–1810. потицала је од Афроамериканаца који су добили слободу у колонијалној Вирџинији, као деца из веза или бракова између белих жена и афричких мушкараца. Њихови потомци су се, заједно са белим суседима, током касног 18. века селили на граничне просторе Северне Каролине.

Слободни обојени људи били су концентрисани на приобалним равницама, посебно у градовима Вилмингтону и Њу Берну, где су могли да пронађу разноврсне послове и уживају нешто већу слободу. Међутим, почев од 1820-их, ограничења су почела да се пооштравају: забрањено им је кретање између округа, а 1830. године усвојен је карантински закон који је додатно ограничио њихове активности. Слободним морнарима обојенима са страних бродова забрањено је да контактирају било које црнце у држави, чиме су кршени међународни споразуми Сједињених Држава. После устанка робова који је предводио Нет Тарнер 1831. године, порасле су бојазни белог становништва, па су 1835. слободни обојени људи изгубили право гласа. До 1860. у Северној Каролини је живело 30.463 слободних људи обојених, али без права гласа.

Већина робовласника и великих плантажа налазила се у источном делу државе. Иако је плантажни систем био мање развијен него у Вирџинији, Џорџији или Јужној Каролини, значајан број плантажера био је концентрисан у окрузима око лучких градова Вилмингтона и Едентона, као и у Пијемонту око Рејлија, Шарлота и Дарема. Велики плантажери су поседовањем имања и политичким утицајем доминирали друштвом предратне Северне Каролине, често стављајући своје интересе изнад интереса ситних фармера из западних делова државе. „До 1860. године, државна скупштина Северне Каролине имала је највећи проценат (85%) политичара који су поседовали робове од свих државних законодавних тела у САД.”

Иако је ропство у Северној Каролини било мање концентрисано него у неким другим јужњим државама, попис из 1860. бележи више од 330.000 поробљених Афроамериканаца, око 33% укупног становништва од 992.622. Они су живели и радили углавном на плантажама у приобалном делу (Тајдвотер) и у узвишењима региона Пијемонт.

Виговци против демократа

Двопартијска конкуренција била је главна политичка тема током другог партијског система у Северној Каролини, од 1824. до почетка 1850-их. Према истраживачу Максу Р. Вилијамсу, бирачи су 1820-их били поларизовани око генерала Ендруа Џексона. Након његове победе на председничким изборима 1828, његови противници удружили су се у нову Виговску странку, чиме је у држави уведена конкурентна двопартијска политика. До 1836. Џексонови присталице оформили су модерну Демократску странку.

Обе странке биле су добро организоване на нивоу округа, а њихови гласачи увежбавани у тактици налик војним парадама како би у поворкама ишли на гласање и обележавали победу на изборни дан. На изборима 1832. демократе су тријумфовале, дајући Џексону 84% гласова за поновни избор. Међутим, Џексонов „рат” против банкарског система отуђио је бизнис-оријентисане бираче, који су постали кадровска и финансијска база вигова. Они су дошли на власт користећи ревидирани државни устав из 1835. и изградили снажну подршку у западним окрузима.

Идући даље од негативизма, виги су развили позитиван програм модернизације економски заостале руралне државе. Користили су државну власт за унапређење унутрашњих побољшања (инфраструктуре), нарочито у погледу бољих транспортних система и нових образовних могућности. Виги су се окупили око Кентакијца Хенрија Клеја и његовог америчког плана за економску и друштвену модернизацију. Супротстављали су се ширењу на запад и одбацивали доктрину „очигледне судбине” (manifest destiny). Обе странке имале су широку базу подршке у географском и друштвеном смислу. Виговска странка у Северној Каролини представљала је реплику националне странке у оквиру једне државе.

Грађански рат и крај 19. века

Грађански рат

Унија осваја Форт Фишер, 1865.

Године 1860. Северна Каролина била је робовласничка држава у којој је око трећине од укупно 992.622 становника чинило поробљено афроамеричко становништво. Поред њих, у држави је живело нешто више од 30.000 слободних Афроамериканаца. У Северној Каролини било је релативно мало великих плантажа и старих аристократских породица. Држава је оклевала да се отцепи од Уније када је постало јасно да је републиканац Абрахам Линколн изабран за председника. Након напада на Форт Самтер у априлу 1861. и Линколновог позива на мобилизацију против Јужне Каролине, законодавци Северне Каролине одлучили су да не нападну суседну државу, већ да приступе Конфедерацији.

Бенет Плејс, историјско место велике предаје Конфедерације у Дараму.

Иако је на територији Северне Каролине вођено релативно мало битака, држава је дала најмање 125.000 војника Конфедерацији, као и око 15.000 војника Унији. Више од 30.000 војника из Северне Каролине изгубило је живот услед болести, рана на бојишту или глади. Конфедерацијске јединице из Северне Каролине учествовале су у готово свим већим биткама Армије Северне Вирџиније, најпознатије армије Конфедерације. Највећа битка вођена у Северној Каролини била је Битка код Бентонвила, безуспешан покушај генерала Џозефа Џонстона да успори напредовање генерала Уније Вилијама Т. Шермана кроз Каролине у пролеће 1865. године. У априлу 1865, након пораза у Бици код Морисвила, Џонстон се предао Шерману у месту Бенет Плејс, на простору данашњег Дарема. Ово је била претпоследња велика војска Конфедерације која се предала. Лукачки град Вилмингтон био је последња велика лука Конфедерације отворена за трговце који су пробијали блокаду; пао је у пролеће 1865, након друге битке код Форт Фишера.

Гувернер Зебулон Берд Ванс, изабран 1862, настојао је да очува аутономију државе у односу на председника Конфедерације Џеферсона Дејвиса.

Поморска блокада Уније над јужњим лукама, као и распад транспортног система Конфедерације, тешко су погодили становништво Северне Каролине, као и галопирајућа инфлација током ратних година. У пролеће 1863. избили су немири због хране, јер становници градова нису могли да приуште основне намирнице. Са друге стране, трговци који су пробијали блокаду донели су просперитет појединим лукама све до њиховог затварања од стране морнарице Уније 1864–1865.

И војници Уније из Северне Каролине одиграли су важну улогу. 3. коњичка јединица Северне Каролине учествовала је у Бици код Булс Гепа, Бици код Ред Бенкса, као и у нападима генерала Стоунмана 1864. и 1865. у западној Северној Каролини, југозападној Вирџинији и источној Тенесију. Приближно 10.000 белих и 5.000 црних становника Северне Каролине прикључило се јединицама Уније. Они су били војници у пуковима Уније из Северне Каролине, пребези из армије Конфедерације који су касније приступили Унији, као и они који су напустили државу ради прикључења јединицама Уније другде.

Период Реконструкције

Током Реконструкције, појавио се велики број афроамеричких лидера. То су били људи који су били слободни пре рата, они који су побегли на Север па се одлучили да се врате, као и образовани мигранти са Севера који су желели да помогну у послератном периоду. Многи који су боравили на Северу стекли су извесно образовање пре повратка. Ипак, неписменост је у раним послератним годинама била широко распрострањен проблем, погађала је већину афроамеричког становништва, као и око трећину белаца у држави.

Вилијам Вудс Холден, униониста који је служио као 38. и 40. гувернер Северне Каролине, и током ере Реконструкције.

Одређени број белих северњака доселио се у Северну Каролину ради рада и улагања. Иако је расположење у држави било изразито непријатељско према карпетбегерима, на уставној конвенцији је од 133 делегата само 18 било са Севера, а 15 су били Афроамериканци. Северна Каролина је поново примљена у Унију 1868. године, након што је ратификовала нови државни устав. Он је садржао одредбе о оснивању јавног школства, укидању ропства и увођењу општег права гласа. Такође, по први пут је предвиђао јавне установе социјалне заштите: сиротишта, добротворне организације и казнено-поправни дом. Законодавно тело ратификовало је и Четрнаести амандман на Устав САД.

Године 1870. Демократска странка поново је преузела власт у држави. Гувернер Вилијам В. Холден користио је грађанске овласти и јавно осуђивао растуће насиље Ку-клакс-клана, које је било усмерено на сузбијање гласања црнаца и републиканаца. Конзервативци су га оптуживали да је вођа Савеза Уније (Union League), да верује у расну једнакост и да се бави политичком корупцијом. Ипак, када је законодавно тело гласало за његов опозив, теретило га је само за употребу и финансирање трупа у борби против побуне (деловања Клана) у држави. Холден је смењен и дужност је 20. децембра 1870. предао потгувернеру Тоду Р. Колдвелу. Суђење је почело 30. јануара 1871. и трајало скоро три месеца. Дана 22. марта Сенат Северне Каролине прогласио је Холденa кривим и уклонио га са функције. Он је био први гувернер у историји Сједињених Држава који је смењен путем импичмента.

Након што је национални Закон о Ку Клукс Клану из 1871. ступио на снагу ради смањења насиља на југу, амерички државни тужилац Амос Т. Акерман енергично је гонио чланове Клана у Северној Каролини. Током касних 1870-их дошло је до обновљеног насиља у Пијемонту, где су белци настојали да спрече гласање Афроамериканаца. Почев од 1875. године, паравојна организација Црвене кошуље отворено је деловала за демократе ради сузбијања гласања црнаца.

Као и у другим јужним државама, након што су бели демократи поново преузели власт, радили су на поновном успостављању беле надмоћи у политичком и друштвеном животу. Паравојне групе попут Црвених кошуља од 1875. деловале су отворено, реметећи политичке скупове Афроамериканаца, застрашујући њихове вође и директно оспоравајући право гласа на изборима, посебно у региону Пијемонта. Понекад су чак физички нападали црначке гласаче и лидере заједнице.

Период после Реконструкције и ускраћивање бирачког права

Осамдесетих година 19. века Афроамериканци су на локалном нивоу достигли највиши ниво заступљености у јавним функцијама, пошто су бирани у окрузима са већинским црначким становништвом. До 1890-их, међутим, бели демократи поново су преузели власт на државном нивоу.

Послератна расна политика подстицала је напоре да се различите групе поделе и придобију. У настојању да поново успоставе власт, демократи су подржали иницијативу посланика Харолда МекМилана 1885. године о стварању одвојених школских округа за „Индијанце Кроатан” како би обезбедили њихову политичку подршку. Породице мешовитог порекла, које су тврдиле да имају домородачко наслеђе, у предратном периоду биле су класификоване као слободни људи обојене коже и нису желеле да им деца похађају наставу заједно са бившим робовима. После што су дотад углавном подржавали републиканце, прешли су на страну демократа. (Године 1913. ова група променила је име у „Чироки Индијанци округа Робесон”, затим у „Сиуански Индијанци реке Ламбер” 1934–1935, а 1956. Конгрес САД им је доделио ограничено признање под именом Ламби. Ламби су једно од неколико домородачких племена које је држава званично признала у 21. веку.)

Године 1894, након вишегодишњих аграрних проблема, међурасна коалиција републиканаца и популиста освојила је већину у државном парламенту и за гувернера изабрала републиканца Данијела Л. Расела, кандидата „фузиониста”. Те године, други конгресни округ Северне Каролине изабрао је Џорџа Хенрија Вајта, образованог афроамеричког адвоката, као трећег црног представника у Конгресу од Грађанског рата.

Демократе су настојале да разбију дворасну коалицију и смање утицај црнаца и сиромашних белаца. Године 1896. Северна Каролина усвојила је закон који је компликовао процес регистрације бирача и смањио број црнаца уписаних у бирачке спискове.

На изборима 1898, обележеним насиљем, изборним преварама и застрашивањем црначких бирача од стране Црвених кошуља, бели демократи повратили су контролу над парламентом. Два дана након избора, мања група белаца у Вилмингтону спровела је план преузимања градске власти у случају да демократи не буду изабрани. Иако су градоначелник и већина већника били белци, ова група је организовала 1.500 људи који су напали црначке четврти и редакцију црначких новина у догађају познатом као Вилмингтонска побуна 1898. Процењује се да је убијено између 60 и више од 300 људи. Вође побуне приморале су на оставку све републиканске званичнике, укључујући белог градоначелника и већнике, који су затим протерани из града. На њихово место постављени су демократски представници, а истог дана за градоначелника је изабран Алфред М. Вадел. Ово представља једини државни удар у историји Сједињених Држава.

Године 1899. демократска већина у парламенту ратификовала је нови устав са амандманом о бирачком праву, уводећи порез на гласање, тестове писмености, дужи услов боравка и друге механизме који су ускратили право гласа већини црнаца и многим сиромашним белцима. Неписмени белци били су заштићени клаузулом о деди, која је омогућавала гласање ако је њихов отац или деда гласао 1860. године (када су сви бирачи били белци), чиме су црнци искључени из овог права, јер су изгубили бирачко право већ 1835. године. Врховни суд САД је 1915. године прогласио овакве клаузуле неуставним. Сваки бирач је морао да плаћа порез на гласање све до његовог укидања 1920.

Након доношења устава 1899, конгресмен Џорџ Хенри Вајт, афроамерички републиканац, изјавио је: „Не могу да живим у Северној Каролини и да будем човек и да будем третиран као човек.” Иако је 1898. поново изабран, следеће године одбио је да се кандидује за трећи мандат, најавивши да ће напустити државу. Преселио је адвокатску праксу у Вашингтон, а потом у Филаделфију, где је основао комерцијалну банку.

До 1904. излазност црних бирача у Северној Каролини била је практично уништена. Савремени извештаји процењују да је 75.000 црних мушкараца изгубило право гласа. Године 1900. број Афроамериканаца износио је 630.207, што је било око 33% укупног становништва државе, али они више нису могли да изаберу своје представнике.

Са контролом парламента, бели демократи су усвојили законе Џима Кроуа који су успоставили расну сегрегацију у јавним установама и превозу. Афроамериканци су више од 60 година морали да се боре за повратак пуних изборних и грађанских права. Без права гласа били су искључени из порота и изгубили су могућност обављања локалних функција, шерифа, мировних судија, већника, окружних комесара и чланова школских одбора, који су у то време представљали кључне институције власти. Потискивање црначког гласа и поновно успостављање беле надмоћи избрисали су сећање на некадашњу развијену црначку средњу класу у Северној Каролини. До 1900. године републиканци више нису били конкурентни у државној политици, иако су задржали упоришта у планинским областима и неким окрузима Пијемонта.

20. век

Почетак 20. века

До 1900. године Северна Каролина, као и све јужне државе, увела је строгу правну расну сегрегацију познату као закони Џима Кроуа.

Прогресивни покрет

Некадашња сиромашна и рурална држава преузела је водећу улогу у региону у модернизацији економије и друштва, ослањајући се на ширење јавног школства, развој државних универзитета и повећану улогу жена средње класе. Међу водећим личностима били су гувернер Чарлс Б. Ејкок, који је истовремено предводио образовну реформу и крсташки поход за белу надмоћ; дипломата Волтер Хајнс Пејџ; и педагог Чарлс Данкан МекАјвер. Жене су биле нарочито активне у оквиру Женске хришћанске уније за умереност (WCTU), делујући у црквеним заједницама, залажући се за забрану алкохола, мисионарски рад и развој јавних школа, укидање дечијег рада у текстилним фабрикама, као и подршку јавноздравственим кампањама за искорењивање анкилостоме и других болести. Залагале су се за родну равноправност и право гласа жена, као и за јединствен морални стандард за мушкарце и жене.

У афроамеричкој заједници истакла се Шарлот Хокинс Браун, која је основала Меморијални институт Палмер ради образовања нове црначке лидерске класе. Сарађивала је са Букером Т. Вашингтоном из Националне лиге црначких привредника, који јој је пружио идеје и помоћ у приступу северњачким добротворима.

Реформа образовања

Северна Каролина је предњачила међу јужним државама у унапређењу јавног школства, као и високог образовања, током целог 20. века. На гувернерским изборима 1900. Чарлс Ејкок је започео своју успешну кампању за реформу образовања. Повећао је финансирање школа, подигао плате наставника и надгледао изградњу више од хиљаду нових школских зграда. Проповедао је да је образовање кључно за друштвени и економски напредак државе.

Иако су све школе биле расно раздвојене, а црначке школе имале знатно лошије услове, и оне су биле унапређене. На југу је Џон Д. Рокфелер Млађи финансирао значајне субвенције за црначке школе, које би иначе остале хронично недовољно финансиране. Двадесетих и тридесетих година 20. века ситуација је додатно побољшана средствима Фондације Џулијуса Розенвалда, која је пружала упарена средства локалним заједницама за изградњу хиљада школа за Афроамериканце у руралним областима широм југа. Црначки родитељи су организовали прикупљање новца, донирали земљу и свој рад како би обезбедили боље школе за своју децу.

Црначки покрет

Као одговор на сегрегацију, ускраћивање права гласа 1899. године и тешкоће у пољопривреди почетком 20. века, десетине хиљада Афроамериканаца напустиле су Северну Каролину (док је стотине хиљада напустило остатак југа) у потрази за бољим животом у оквиру Велике сеобе. У првом таласу, од 1910. до 1940, југ је напустило око милион и по црнаца. Селили су се у градове попут Вашингтона, Балтимора и Филаделфије, а понекад и даље на север, у индустријске центре где је било посла, најчешће користећи железницу.

Други токови

Први успешан лет Рајт Флајер, близу Кити Хока, 1903. године.

Дана 17. децембра 1903. браћа Рајт извела су први успешан лет авионом у месту Кити Хок, Северна Каролина.

Током Првог светског рата обновљена је посрнула бродоградња у држави захваљујући великим федералним уговорима добијеним уз подршку Конгреса. У Северној Каролини отворено је девет нових бродоградилишта ради изградње бродова за Emergency Fleet Corporation. Четири паробродa била су направљена од бетона, али већина је грађена од дрвета или челика. Хиљаде радника похрлиле су у добро плаћене послове, али је било мањка висококвалификованих механичара, као и недовољно смештаја. Иако су синдикати били слаби, раднички немири и неискуство менаџмента довели су до кашњења у производњи. Бродоградилишта су затворена по завршетку рата.

Женски комитет Северне Каролине основан је као државна агенција током рата, а њиме је руководила Лора Холмс Рејли из Шарлота. Под утицајем идеја Прогресивног покрета, комитет је регистровао жене за бројне добровољне активности, подстицао повећање производње хране и елиминацију расипничких навика у кувању, помагао у одржавању социјалних служби, јачао морал белих и црних војника, унапређивао јавно здравље и школе, и подстицао учешће црнаца у својим програмима. Чланице су одиграле важну улогу и током разорне епидемије шпанске грознице крајем 1918, која је однела велики број живота. Комитет је углавном успео да привуче жене из беле и црне средње класе, али је био ослабљен због снисходљивости мушких законодаваца, ограниченог финансирања и слабог одзива жена са села и радничких четврти.

У периоду 1917–1919, услед ускраћивања бирачког права Афроамериканцима и успостављања једнопартијског система, демократе из Северне Каролине држале су у Конгресу високе и утицајне позиције. Имале су два од 23 значајна председништва одбора у Сенату и четири од 18 у Представничком дому, као и функцију лидера већине у Дому. Јужни белци контролисали су блок гласова и кључне позиције у Конгресу зато што, иако су ускратили право гласа целокупном црначком становништву југа, нису изгубили места у Конгресу која су се рачунала по попису. Делегација из Северне Каролине, под демократском контролом, строго је поштовала страначку дисциплину. Њени чланови стицали су старешинство честим реизборима. Током првих деценија 20. века, делегација је обезбедила изградњу више великих војних инсталација у Сједињеним Државама, међу којима је најпознатији Форт Браг у Северној Каролини. Председник Вудро Вилсон, такође демократа са југа, који је био изабран захваљујући слабљењу Републиканске странке на југу, уживао је широку популарност током Првог светског рата и у целини имао подршку делегације Северне Каролине.

Програм изградње путева у држави започео је двадесетих година 20. века, након што је аутомобил постао популарно превозно средство.

Велика депресија

Сеоска продавница у Гордонтону, Северна Каролина, 1939.

Пољопривредници у Северној Каролини били су тешко погођени између краја 1929. и почетка 1933, у раним годинама Велике депресије. Када је Френклин Д. Рузвелт постао председник 1933. године, они су значајно профитирали од његових програма Њу дил. Програм за дуван обезбедио је пољопривредницима стабилан прилив релативно високих прихода. Слично томе, програм за памук подигао је цене које су пољопривредници добијали за своје усеве. Ипак, ови аграрни програми највише су користили власницима фарми, док су закупци и деоничари (sharecroppers) имали много мање користи.

Текстилна индустрија у региону Пијемонт наставила је да привлачи фабрике памука које су се премештале са севера, где су синдикати били успешни у избору за боље плате и услове рада.

Други светски рат

Према подацима историчара Џулијана Плезантса, Северна Каролина је уочи рата била при дну у САД по висини прихода, заузимајући 45. место од укупно 48 држава. Градови су били у нешто бољем положају захваљујући фабрикама дувана, текстила и намештаја, али је рурална Северна Каролина, где је живело две трећине становништва, имала врло тешке услове: већина путева била је макадамска и непроходна по киши, трећина фарми није имала струју, а само једна од осам имала је телефон. Држава је имала највећи проценат одбијања регрута када је 1940. почела селекција, углавном због ниског образовања (велики број младих мушкараца био је без завршене основне школе). Други разлог било је лоше здравље, посебно зуби, али и рахитис, пелагра и неухрањеност код руралног становништва.

Други светски рат је темељно модернизовао Северну Каролину, претворивши је из заостале аграрне државе у растући индустријски и војни центар. Федерална улагања и војна мобилизација покренули су економски раст, иако су државни конзервативни политичари били скептични према ширењу федералне власти. Рат је отворио нове, мада ограничене, могућности за жене и Афроамериканце, поставивши темеље за касније захтеве за признањем и равноправношћу који обликују Северну Каролину и данас.

Око 366.000 добровољаца и регрута из Северне Каролине, укључујући 85.000 црнаца и 7.000 жена, ушло је у оружане снаге: 70% као војници, 25% као морнари, а 5% као маринци или у обалској стражи. Погинуло је више од 8.000. Топла клима омогућила је постављање преко стотину кампова за обуку, кроз које је прошло око два милиона регрута из свих држава. Посебно су се истакли Форт Браг (армија) и камп Лежејн (маринци). На Атлантику, у зони познатој као „Торпедна раскрсница” код рта Хатерас, немачке подморнице потопиле су 80 савезничких танкера и теретних бродова током 1942. Систем конвоја уведен средином те године обезбедио је заштиту.

Благостање се вратило на домаћем фронту у периоду 1939–1942. Северна Каролина је добила више од 2 милијарде долара уговора за ратну производњу, нарочито за изградњу кампова, текстил и бродове. Држава је обезбедила више униформи него било која друга у САД. Незапосленост је нестала јер је око милион људи добило посао, укључујући многе жене и беле и црне сељаке-деоничаре. Градови попут Шарлота доживели су процват, док су удаљена планинска села по први пут постала део националне економије.

Бродоградилиште Северне Каролине у Вилмингтону основано је 1941. по налогу Поморске комисије САД ради отварања серије јужних бродоградилишта, како би се стимулисала економија и искористила неискоришћена радничка снага. Постало је највеће индустријско постројење државе: до затварања 1946. изграђено је 126 „бродова слободе” и 117 већих „бродова победе”, кључних за транспорт муниције у Европу и на Пацифик. Запошљавало је преко 21.000 радника, међу њима 1.600 жена и 6.000 црнаца, а број становника Вилмингтона порастао је са 33.000 на 50.000.

Послератни просперитет

Политиколог В. О. Кеј је крајем 1940-их анализирао политичку културу Северне Каролине и закључио да је „изузетна у Југу” по „прогресивном погледу и деловању у многим сферама живота”, посебно у развоју индустрије, улагању у јавно образовање и умереној расној политици, мање крутој него у дубоком југу.

До 1950. готово сва домаћинства у држави имала су струју захваљујући TVA и Администрацији за руралну електрификацију (REA). Исте године Национални парк Греј Смоки Маунтинс (на граници са Тенесијем) постао је најпосећенији парк у земљи.

Прогресивни гувернери Хоџис и Сенфорд

Међу водећим прогресивним лидерима били су гувернери Лутер Х. Хоџис (1954–1961) и Тери Сенфорд (1961–1965), који су заговарали модернизацију образовања и економије, суочавајући се са снажном конзервативном опозицијом.

Гувернер Хоџис промовисао је „пословни прогресивизам”. Његови напори обухватали су оснивање Одељења за управу ради ефикасније државне администрације, програме индустријске рекрутовања ради диверсификације економије изван пољопривреде и текстила, као и унапређење путева и инфраструктуре. Његов најиновативнији потез било је оснивање национално познатог Истраживачког троугла 1959, који је повезао универзитетска истраживања са предузетништвом. За унапређење образовања повећао је финансирање школа, подигао плате наставницима, проширио мрежу колеџа заједнице и ојачао систем Универзитета Северне Каролине. Иако је био умерен по питању расе (подржавао је „одвојено али једнако”), изградио је широку коалицију и заслужан је за трансформацију Северне Каролине из једне од најсиромашнијих у једну од најпросперитетнијих држава у САД.

Гувернер Тери Сенфорд био је прогресивнији од Хоџиса у сфери образовања и друштвених питања. На изборима 1960. победио је десничарског противника интеграције А. Беверлија Лејка. Као гувернер, Сенфорд је увео повећање пореза на промет ради финансирања свеобухватних образовних реформи у оквиру Програма квалитетног образовања. Тим мерама повећане су плате наставника, смањена пренатрпаност школа у време „baby boom”-а, побољшане школске зграде, успостављен систем вртића и основана Школа уметности Северне Каролине. Сенфорд је проширио могућности високог образовања, повећао буџет универзитета и основао Фонд Северне Каролине као антипописни програм који је претходио савезном Рату против сиромаштва. Подржао је развој Истраживачког троугла и истицао да образовање мора обухватити много више од основне писмености како би грађани били спремни за технолошку будућност.

Национални утицаји

Национална збивања, посебно Хладни рат и растући покрет за грађанска права, снажно су обликовала политичку агенду државе. Како је Демократска странка на националном нивоу све више подржавала грађанска права, многи демократски гласачи у Северној Каролини почели су да преиспитују своју политичку лојалност. Конзервативци и пословни људи постепено су прелазили у Републиканску странку, а тај процес је добио замах након 1964. године.

Покрет за грађанска права

Године 1931. у Рејлију је основана Лига црначких бирача ради подстицања регистрације бирача. Град је имао образовану и политички активну црначку средњу класу; до 1946. Лига је успела да региструје 7.000 црначких бирача, што је представљало значајан успех у сегрегисаном Југу, пошто је Северна Каролина новим уставом из 1899. практично ускратила право гласа црнцима, искључивши их из политичког система и учврстивши систем беле надмоћи кроз законе Џима Кроуа.

Борба против расне сегрегације и захтеви за спровођење уставних права Афроамериканаца наставили су се широм државе. Током Другог светског рата црначке новине The Carolina Times из Дарема, које је уређивао Луис Остин, промовисале су стратегију „двоструке победе” (Double V): победа у рату против Немаца и Јапанаца у иностранству, али и победа код куће против беле надмоћи и расне опресије. Активисти су захтевали крај неједнакости у образовању, политици, економији и оружаним снагама.

Године 1960. скоро 25% становништва Северне Каролине чинили су Афроамериканци (1.114.907 људи), који нису имали пуна уставна права. Студенти црначких колеџа започели су седелачки протест на пулту „Вулворт” у Гринсбороу 1. фебруара 1960, што је покренуло талас сличних акција широм југа. Протести у Гринсбороу наставили су се неколико месеци, све док 25. јула Афроамериканцима коначно није било дозвољено да једу у „Вулвортсу”. Уследила је интеграција јавних установа. Током 1963. у Гринвилу је одржан бојкот божићних украса (Black Christmas boycott) у знак протеста због тога што црнци нису били запошљавани у празничној сезони.

Уз континуирану акцију у јужним државама и растућу подршку у земљи, афроамеричко лидерство довело је до усвајања савезног Закона о грађанским правима (1964) и Закона о праву гласа (1965) за време председника Линдона Б. Џонсона. Афроамериканци су затим почели пуно да учествују у политичком животу државе.

Касни 20. век

У октобру 1973. Кларенс Лајтнер изабран је за градоначелника Рејлија, постајући први популарно изабрани градоначелник града, први Афроамериканац на тој функцији, као и први Афроамериканац изабран за градоначелника у граду са већинским белим становништвом на југу. Године 1992. држава је изабрала Еву Клејтон за своју прву афроамеричку конгресменку од Џорџа Хенрија Вајта (1898).

Северна Каролина је 1979. окончала свој државни програм еугенике. Од 1929. државни Одбор за еугенику проглашавао је хиљаде људи „ментално заосталима” и приморавао их на стерилизацију. Жртве су најчешће били сиромашни и припадници мањина. Процењује се да је 2.900 живих жртава остало без компензације након што је скупштина 2011. расправљала о могућности надокнаде, али није предузела акцију.

Године 1971. Северна Каролина је ратификовала свој трећи државни устав. Амандман из 1997. дао је гувернеру право вета на већину закона.

Северна Каролина је 1988. добила прву професионалну спортску франшизу, Шарлот хорнетси (НБА). Назив Hornets потиче из доба Америчке револуције, када је британски генерал Корнвалис назвао Шарлот „гнездом стршљенова побуне”. Каролина пантерси (НФЛ) су такође смештени у Шарлоту, а прва сезона одиграна је 1995. Каролина харикенси (НХЛ) преселили су се у Роли 1997, узевши боје државног универзитета НЦ Стејт (Wolfpack).

Током 1990-их Шарлот је постао друго по величини банкарско средиште у Сједињеним Државама, одмах иза Њујорка.

21. век

Преобликовање економије

Историја становништва

Година	Становништво	Напомена	%±
1790	393.751		—
1800	478.103		214%
1810	556.526		164%
1820	638.829		148%
1830	737.987		155%
1840	753.419		21%
1850	869.039		153%
1860	992.622		142%
1870	1.071.361		79%
1880	1.399.750		307%
1890	1.617.949		156%
1900	1.893.810		171%
1910	2.206.287		165%
1920	2.559.123		160%
1930	3.170.276		239%
1940	3.571.623		127%
1950	4.061.929		137%
1960	4.556.155		122%
1970	5.082.059		115%
1980	5.881.766		157%
1990	6.628.637		127%
2000	8.049.313		214%
2010	9.535.483		185%
2020	10.439.388		95%

Пре Другог светског рата, економија Северне Каролине у великој мери се ослањала на дуван, цигарете, текстил и намештај као главне привредне гране. До 2000. године, међутим, нови сектори, попут технологије, фармацеутске индустрије, банкарства, прехрамбене индустрије и производње делова за возила, почели су да постају главни носиоци економског развоја. Главни фактори ове трансформације били су глобализација, развој система високог образовања у држави, национално банкарство, преобликовање пољопривреде и долазак нових компанија у државу.

Савремени развој

Крајем 20. и почетком 21. века становништво Северне Каролине стабилно је расло, праћено економским напретком, посебно у области финансија и индустрија заснованих на знању. Овај раст привукао је досељенике из северних и средњозападних делова САД, али и из других региона земље и света.

Број радника у пољопривреди нагло је опао услед механизације, док је текстилна индустрија претрпела пад због глобализације и премештања радних места у иностранство. Већи део раста запослености и броја становника био је концентрисан у метрополитенским подручјима региона Пијемонт кресцент, нарочито око градова као што су Шарлот, Рејли и Гринсборо. Пораст броја становника забележили су и други урбани центри у држави. Са друге стране, многе руралне области Северне Каролине бележиле су пад броја становника и стагнацију.

Године 2015. становништво Северне Каролине премашило је 10 милиона људи.

Спољашње везе

• NCpedia, главна енциклопедија историје и локалитета Северне Каролине
• Кратка енциклопедија Северне Каролине
• Овај дан у историји Северне Каролине
• Одељење за културне ресурсе Северне Каролине
• Историјски маркери аутопута Северне Каролине
• Пројекат историје Северне Каролине
• Историја Северне Каролине, старије књиге и научни чланци