Пређи на садржај

Теорија аргументације

С Википедије, слободне енциклопедије
Пример ране мапе аргумената, из Елемената логике (Ричарда Вотлија) (издање из 1852)

Теорија аргументације је интердисциплинарно проучавање начина на који се закључци могу подржати или поткопати премисама кроз логичко резоновање. Са историјским пореклом у логици, дијалектици и реторици, теорија аргументације укључује уметности и науке грађанске дебате, дијалога, разговора и персуазије. Она проучава правила закључивања, логике и процедурална правила како у вештачким, тако и у стварним окружењима.[1][2]

Аргументација укључује различите облике дијалога као што су делиберација и преговарање, који се баве колаборативним процедурама доношења одлука.[3]‍:146 Такође обухвата еристички дијалог, грану друштвене дебате у којој је победа над противником примарни циљ, и дидактички дијалог који се користи за подучавање.[2] Ова дисциплина такође проучава средства помоћу којих људи могу изразити и рационално решити или барем управљати својим несугласицама.[4]

Аргументација је свакодневна појава, као на пример у јавној дебати, науци и праву.[5] На пример у праву, у судовима од стране судије, странака и тужиоца, приликом представљања и тестирања валидности доказа. Такође, проучаваоци аргументације проучавају post hoc рационализације којима организациони актери покушавају да оправдају одлуке које су донели ирационално.

Аргументација је један од четири реторичка модуса (позната и као модуси дискурса), заједно са експозицијом, дескрипцијом и нарацијом.

Kључне компоненте аргументације

[уреди | уреди извор]

Неке од кључних компоненти аргументације су:

  • Разумевање и идентификација аргумената, било експлицитних или имплицитних, као и циљева учесника у различитим врстама дијалога.
  • Идентификовање премиса из којих се изводе закључци.
  • Успостављање „терета доказивања” – одређивање ко је изнео почетну тврдњу и стога је одговоран за пружање доказа зашто његова позиција заслужује прихватање.
  • За онога ко носи „терет доказивања”, заступника, да прикупи доказе за своју позицију како би убедио или приморао противника да је прихвати. Метод којим се то постиже је стварање валидних, здравих и когентних аргумената, лишених слабости и тешко нападљивих.
  • У дебати, испуњење терета доказивања ствара терет одговора. Потребно је покушати идентификовати погрешно резоновање у противниковом аргументу, напасти разлоге/премисе аргумента, пружити контрапримере ако је могуће, идентификовати било какве логичке грешке и показати зашто се валидан закључак не може извести из разлога наведених за њихов аргумент.

На пример, размотрите следећу размену која илуструје логичку грешку „ниједан прави Шкот”:

Аргумент: „Ниједан Шкот не ставља шећер у своју кашу.”
Одговор: „Али мој пријатељ Ангус, који је Шкот, воли шећер у својој каши.”
Побуна: „Па можда, али ниједан прави Шкот не ставља шећер у своју кашу.”

У овом дијалогу, предлагач прво нуди премису, премису оспорава саговорник, па предлагач нуди модификацију премисе, која је осмишљена само да би се избегао изнети изазов.

Унутрашња структура аргумената

[уреди | уреди извор]

Типично, аргумент има унутрашњу структуру која се састоји од:

  1. скупа претпоставки или премиса,
  2. методе резоновања или дедукције, и
  3. закључка или поенте.

Аргумент има једну или више премиса и један закључак.

Често се класична логика користи као метод резоновања тако да закључак логички следи из претпоставки или подршке. Један изазов је да ако је скуп претпоставки недоследан, онда било шта може логички следити из недоследности. Стога је уобичајено инсистирати да скуп претпоставки буде доследан. Такође је добра пракса захтевати да скуп претпоставки буде минималан скуп, у односу на инклузију скупова, неопходан за извођење последице. Такви аргументи се називају MINCON аргументи, скраћено од минимално конзистентни. Таква аргументација је примењена у областима права и медицине.

Некласичан приступ аргументацији истражује апстрактне аргументе, где се „аргумент” сматра примитивним појмом, па се не узима у обзир унутрашња структура аргумената.

Врсте дијалога

[уреди | уреди извор]

У свом најчешћем облику, аргументација укључује појединца и саговорника или противника у дијалогу, где свако заступа различите ставове и покушава да убеди другог, али постоје различите врсте дијалога:[6]

  • Персуазивни дијалог има за циљ решавање супротстављених ставова различитих позиција.
  • Преговарање има за циљ решавање сукоба интереса кроз сарадњу и договарање.
  • Истраживање има за циљ решавање општег незнања кроз раст знања.
  • Делиберација има за циљ решавање потребе за деловањем доношењем одлуке.
  • Тражење информација има за циљ смањење незнања једне стране тражењем информација од друге стране која је у позицији да нешто зна.
  • Еристика има за циљ решавање ситуације антагонизма кроз вербалну борбу.

Аргументација и основе знања

[уреди | уреди извор]

Теорија аргументације своје порекло има у фундационализму, теорији знања (епистемологија) у области филозофије. Она је тежила да пронађе основе за тврдње у формама (логика) и материјалима (чињенични закони) универзалног система знања. Дијалектички метод је постао познат захваљујући Платону и његовој употреби Сократа који је критички испитивао различите ликове и историјске фигуре. Али проучаваоци аргументације су постепено одбацили Аристотелову систематску филозофију и идеализам код Платона и Канта. Они су доводили у питање и на крају одбацили идеју да премисе аргумента црпе своју утемељеност из формалних филозофских система. Област се тако проширила.[7]

Један од првобитних доприносилаца овом тренду био је филозоф Хаим Перелман, који је заједно са Луси Олбрехтс-Титеком увео француски израз la nouvelle rhetorique 1958. године како би описао приступ аргументацији који се не своди на примену формалних правила закључивања. Перелманов поглед на аргументацију је много ближи јуридичком, у којем правила за представљање доказа и побијања играју важну улогу.

Семинални есеј Карла Р. Воласа, „Суштина реторике: добри разлози” у часопису Quarterly Journal of Speech (1963) 44, навео је многе научнике да проучавају „тржишну аргументацију” – обичне аргументе обичних људи. Семинални есеј о тржишној аргументацији је „Логика и тржишна аргументација” Реја Лин Андерсона и К. Дејвида Мортенсена у Quarterly Journal of Speech 53 (1967): 143–150.[8][9] Ова линија размишљања довела је до природног савеза са каснијим развојем у социологији знања.[10] Неки научници су повукли везе са недавним развојем у филозофији, наиме прагматизмом Џона Дјуија и Ричарда Рортија. Рорти је ову промену нагласка назвао „лингвистичким заокретом”.

У овом новом хибридном приступу, аргументација се користи са или без емпиријских доказа како би се успоставили убедљиви закључци о питањима која су морална, научна, епистемичка, или такве природе на коју сама наука не може дати одговор. Из прагматизма и многих интелектуалних развоја у хуманистичким и друштвеним наукама, израсле су „нефилозофске” теорије аргументације које су формалне и материјалне основе аргумената лоцирале у одређеним интелектуалним пољима. Ове теорије укључују неформалну логику, социјалну епистемологију, етнометодологију, говорне чинове, социологију знања, социологију науке и социјалну психологију. Ове нове теорије нису нелогичне или антилогичне. Оне проналазе логичку кохерентност у већини заједница дискурса. Ове теорије се стога често означавају као „социолошке” јер се фокусирају на друштвене основе знања.

Врсте аргументације

[уреди | уреди извор]

Конверзацијска аргументација

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Анализа конверзације и Анализа дискурса

Проучавање природно насталог разговора произашло је из области социолингвистике. Обично се назива анализа конверзације (АК). Инспирисана етнометодологијом, развијена је крајем 1960-их и почетком 1970-их, првенствено од стране социолога Харвија Сакса и, између осталих, његових блиских сарадника Емануела Шеглофа и Гејл Џеферсон. Сакс је преминуо рано у својој каријери, али његов рад су наставили други у његовој области, и АК је сада постала успостављена снага у социологији, антропологији, лингвистици, говорној комуникацији и психологији.[11] Посебно је утицајна у интеракцијској социолингвистици, анализи дискурса и дискурзивној психологији, као и што је кохерентна дисциплина сама по себи. Недавно су технике секвенцијалне анализе АК примењене од стране фонетичара за истраживање финих фонетских детаља говора.

Емпиријске студије и теоријске формулације Сали Џексон и Скота Џејкобса, као и неколико генерација њихових студената, описале су аргументацију као облик управљања конверзацијским неслагањем унутар комуникационих контекста и система који природно преферирају сагласност.

Математичка аргументација

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Филозофија математике

Основа математичке истине је дуго била предмет дебате. Фреге је посебно тежио да докаже (види Готлоб Фреге, Основе аритметике, 1884, и Појмовно писмо, 1879) да се аритметичке истине могу извести из чисто логичких аксиома и стога су, на крају, логичке истине.[12] Пројекат су развили Расел и Вајтхед у свом делу Principia Mathematica. Ако се аргумент може представити у форми реченица у симболичкој логици, онда се може тестирати применом прихваћених процедура доказивања. Ово је спроведено за аритметику користећи Пеанове аксиоме, а темељ који се најчешће користи за већину модерне математике је Цермело-Френкел теорија скупова, са или без аксиома избора. Било како било, аргумент у математици, као и у било којој другој дисциплини, може се сматрати валидним само ако се може показати да не може имати истините премисе и неистинит закључак.

Научна аргументација

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Филозофија науке и Реторика науке

Можда најрадикалнија изјава о друштвеним основама научног знања појављује се у делу Алана Г. Гроса, Реторика науке. Harvard University Press.  (Кембриџ: , 1990). Грос сматра да је наука реторичка „без остатка”,[13] што значи да се само научно знање не може посматрати као идеализована основа знања. Научно знање се производи реторички, што значи да има посебан епистемички ауторитет само у оној мери у којој су његове комуналне методе верификације поуздане. Ово размишљање представља готово потпуно одбацивање фундационализма на којем се аргументација првобитно заснивала.

Интерпретативна аргументација

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Интерпретативна расправа

Интерпретативна аргументација је дијалошки процес у којем учесници истражују и/или решавају интерпретације, често текста било ког медија који садржи значајну вишезначност у значењу.

Интерпретативна аргументација је релевантна за хуманистичке науке, херменеутику, књижевну теорију, лингвистику, семантику, прагматику, семиотику, аналитичку филозофију и естетику. Теме у концептуалној интерпретацији укључују естетичку, судску, логичку и религијску интерпретацију. Теме у научној интерпретацији укључују научно моделовање.

Правна аргументација

[уреди | уреди извор]

Од стране адвоката

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Усмена расправа и Завршна реч

Правни аргументи су усмена излагања судији или апелационом суду од стране адвоката, или странака када саме себе заступају, о правним разлозима зашто би требало да победе. Усмена расправа на апелационом нивоу прати писане поднеске, који такође износе аргументе сваке стране у правном спору. Завршна реч, или сумација, је завршна изјава заступника сваке стране која понавља важне аргументе за доносиоца чињеница, често пороту, у судском случају. Завршна реч се дешава након изношења доказа.

Од стране судија

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Судско мишљење, Правно мишљење и Ratio decidendi

Судско мишљење или правно мишљење је у одређеним јурисдикцијама писано објашњење од стране судије или групе судија које прати налог или пресуду у случају, износећи образложење (оправдање) и правне принципе за пресуду.[14] Оно наводи одлуку донету да би се решио спор. Судско мишљење обично укључује разлоге који стоје иза одлуке.[14] Када постоје три или више судија, оно може имати облик већинског мишљења, мањинског мишљења или сагласног мишљења.[15]

Политичка аргументација

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Политички аргумент

Политичке аргументе користе академици, медијски стручњаци, кандидати за политичке функције и владини званичници. Политичке аргументе такође користе грађани у свакодневним интеракцијама како би коментарисали и разумели политичке догађаје.[16] Рационалност јавности је главно питање у овој линији истраживања. Политиколог Самјуел Л. Попкин сковао је израз „слабо информисани гласачи” да би описао већину гласача који знају врло мало о политици или свету уопште.

У пракси, „слабо информисани гласач” можда није свестан закона које је њихов представник спонзорисао у Конгресу. Слабо информисани гласач може своју одлуку приликом гласања засновати на медијском исечку или на лету који је добио поштом. Могуће је да медијски исечак или кампањски летак представе политичку позицију за актуелног кандидата која је у потпуној супротности са законодавним акцијама предузетим у Капитолу у име бирача. Можда је потребан само мали проценат укупне гласачке групе која своју одлуку заснива на нетачним информацијама да би се формирао довољно велики гласачки блок који може преокренути укупни изборни резултат. Када се то догоди, бирачко тело у целини може бити преварено или обмануто. Ипак, изборни резултат је легалан и потврђен. Проницљиви политички консултанти ће искористити слабо информисане гласаче и утицати на њихове гласове дезинформацијама и лажним вестима јер то може бити лакше и довољно ефикасно. Проверавачи чињеница су се појавили последњих година да би помогли у сузбијању ефеката таквих кампањских тактика.

Психолошки аспекти

[уреди | уреди извор]

Психологија је дуго проучавала нелогичке аспекте аргументације. На пример, студије су показале да је једноставно понављање идеје често ефикаснији метод аргументације од позивања на разум. Пропаганда често користи понављање.[17] „Понављајте лаж довољно често и она постаје истина” је закон пропаганде који се често приписује нацистичком политичару Јозефу Гебелсу. Нацистичка реторика је опсежно проучавана, између осталог, као кампања понављања.

Емпиријске студије о кредибилитету и привлачности комуникатора, понекад означене као харизма, такође су тесно повезане са емпиријски насталим аргументима. Такве студије уводе аргументацију у домен теорије и праксе персуазије.

Неки психолози, попут Вилијама Џ. Мекгвајера, верују да је силогизам основна јединица људског резоновања. Они су произвели велики број емпиријских радова око Мекгвајеровог познатог наслова „Силогистичка анализа когнитивних односа”. Централна линија овог начина размишљања је да је логика контаминирана психолошким варијаблама као што је „прижељкивање” (wishful thinking), у којем субјекти мешају вероватноћу предвиђања са пожељношћу тих предвиђања. Људи чују оно што желе да чују и виде оно што очекују да виде. Ако планери желе да се нешто догоди, виде то као вероватно да ће се догодити. Ако се надају да се нешто неће догодити, виде то као мало вероватно да ће се догодити. Тако пушачи мисле да ће лично избећи рак, промискуитетни људи практикују небезбедан секс, а тинејџери возе непромишљено.

Теорије

[уреди | уреди извор]

Поља аргументације

[уреди | уреди извор]

Стивен Тулмин и Чарлс Артур Вилард су заговарали идеју поља аргументације; први се ослањао на појам језичке игре Лудвига Витгенштајна (Sprachspiel), а други се ослањао на теорију комуникације и аргументације, социологију, политикологију и социјалну епистемологију. За Тулмина, термин „поље” означава дискурсе унутар којих су утемељени аргументи и чињеничне тврдње.[18] За Виларда, термин „поље” је заменљив са „заједницом”, „публиком” или „читалаштвом”.[19] Слично томе, Џ. Томас Гуднајт је проучавао „сфере” аргументације и покренуо обимну литературу коју су створили млађи научници одговарајући на његове идеје или их користећи.[20] Општи тон ових теорија поља је да премисе аргумената добијају своје значење из друштвених заједница.[21]

Доприноси Стивена Е. Тулмина

[уреди | уреди извор]

Један од најутицајнијих теоретичара аргументације био је филозоф и едукатор, Стивен Тулмин, познат по стварању Тулминовог модела аргументације. Његова књига The Uses of Argument сматра се значајним доприносом теорији аргументације.[22]

Алтернатива апсолутизму и релативизму

[уреди | уреди извор]

Тулмин је тврдио да је апсолутизам (који представљају теоријски или аналитички аргументи) има ограничену практичну вредност. Апсолутизам је изведен из Платонове формалне логике, која заговара универзалну истину; стога, апсолутисти верују да се морална питања могу решити придржавањем стандардног скупа моралних принципа, без обзира на контекст. Насупрот томе, Тулмин тврди да су многи од ових стандардних принципа ирелевантни за стварне ситуације са којима се људи сусрећу у свакодневном животу.

Да би развио своју тврдњу, Тулмин је увео концепт поља аргументације. У свом делу The Uses of Argument (1958), Тулмин наводи да су неки аспекти аргумената варијабилни од поља до поља, и стога се називају „зависни од поља”, док су други аспекти аргумената исти у свим пољима, и стога се називају „инваријантни у односу на поље”. Према Тулмину, недостатак апсолутизма лежи у његовој несвести о аспекту аргумента који зависи од поља; апсолутизам претпоставља да су сви аспекти аргумента инваријантни у односу на поље.

Тулминов модел аргументације

[уреди | уреди извор]

Тулмин је у својој књизи The Uses of Argument (1958) представио модел аргументације који се састоји од шест међусобно повезаних компоненти за анализу аргумената:

  1. Тврдња (Claim): Закључак чију вредност говорник жели да утврди. На пример, ако особа покушава да убеди слушаоца да је британски држављанин, тврдња би била „Ја сам британски држављанин”.
  2. Подаци (Data/Grounds): Чињенице на које се позива као основа за тврдњу. На пример, особа у ситуацији 1 може подржати своју тврдњу подацима: „Рођен сам на Бермудама”.
  3. Гаранција (Warrant): Изјава која овлашћује прелазак са података на тврдњу. Да би се прешло са података „Рођен сам на Бермудама” на тврдњу „Ја сам британски држављанин”, особа мора да користи гаранцију да премости јаз између података и тврдње. Гаранција је изјава: „Човек рођен на Бермудама ће правно бити британски држављанин”.
  4. Подршка (Backing): Акредитиви осмишљени да потврде изјаву изражену у гаранцији. Подршка се мора увести када сама гаранција није довољно убедљива за читаоце или слушаоце. На пример, ако слушалац не сматра гаранцију веродостојном, говорник би требало да пружи подршку у виду законских одредби.
  5. Побуна (Rebuttal): Изјаве које препознају ограничења која се могу легитимно применити на тврдњу. Пример побуне је: „Човек рођен на Бермудама биће правно британски држављанин, осим ако се одрекао британског држављанства или је постао натурализовани амерички држављанин”.
  6. Квалификатор (Qualifier): Речи или фразе које изражавају степен сигурности или снаге говорника у вези са тврдњом. Такве речи или фразе укључују „вероватно”, „могуће”, „немогуће”, „сигурно”, „претпоставља се”, „колико докази показују” и „нужно”. Тврдња „Ја сам дефинитивно британски држављанин” има већи степен сигурности него тврдња „Ја сам, претпоставља се, британски држављанин”.

Прва три елемента – тврдња, подаци и гаранција – сматрају се основним компонентама практичних аргумената, док су последња три – подршка, побуна и квалификатор – опциони.

Еволуција знања

[уреди | уреди извор]

Тулмин је такође заслужан за свој рад на развоју епистемолошких модела у сарадњи саТомасом Куном. У својој књизи Human Understanding (1972), Тулмин тврди да је концептуална промена еволуциони процес. Ову књигу многи научници сматрају важним доприносом теорији аргументације. Тулмин користи аналогију природне селекције да би објаснио процес концептуалних иновација. Он предлаже да се иновације дешавају кроз два повезана процеса: варијацију и селекцију. Када се појави иновација, она се подвргава процесу селекције, где се бирају најуспешније и најкорисније иновације.

Прагма-дијалектика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Прагма-дијалектика

Научници са Универзитета у Амстердаму у Холандији развили су ригорозну модерну верзију дијалектике под називом прагма-дијалектика. Интуитивна идеја је да се формулишу јасна правила која ће, ако се поштују, довести до разумне расправе и здравих закључака. Франс Х. ван Емерен, покојни Роб Гротендорст, и многи њихови студенти и коаутори произвели су велики број радова који излажу ову идеју.

Дијалектичка концепција разумности дата је кроз десет правила за критичку расправу, при чему су сва инструментална за постизање решавања разлика у мишљењима (из Van Eemeren, Grootendorst, & Snoeck Henkemans, 2002, стр. 182–183). Теорија ово постулира као идеалан модел, а не нешто што се очекује да се пронађе као емпиријска чињеница. Модел, међутим, може послужити као важан хеуристички и критички алат за тестирање како се стварност приближава овом идеалу и указивање на то где дискурс креће погрешним путем, то јест, када се правила крше. Свако такво кршење ће представљати логичку грешку. Иако није првенствено фокусирана на логичке грешке, прагма-дијалектика пружа систематски приступ за бављење њима на кохерентан начин.

Ван Емерен и Гротендорст су идентификовали четири фазе аргументативног дијалога. Ове фазе се могу посматрати као протокол аргументације. У нешто слободнијем тумачењу, фазе су следеће:

  • Фаза конфронтације: Представљање разлике у мишљењима, као што је дебатно питање или политичко неслагање.
  • Фаза отварања: Договор о материјалним и процедуралним почетним тачкама, узајамно прихватљивој заједничкој основи чињеница и уверења, и правилима која ће се поштовати током расправе (као што су, како ће се докази представљати, и одређивање услова за закључивање).
  • Фаза аргументације: Представљање разлога за и против ставова о којима се расправља, кроз примену логичких и здраворазумских принципа у складу са договореним правилима.
  • Фаза закључивања: Одређивање да ли је став издржао разумну критику, и прихватање да је оправдан. Ово се дешава када су услови за завршетак испуњени (међу њима би могли бити, на пример, временско ограничење или одређивање арбитра).

Ван Емерен и Гротендорст пружају детаљну листу правила која се морају применити у свакој фази протокола. Штавише, у приказу аргументације који дају ови аутори, постоје специфичне улоге протагонисте и антагонисте у протоколу, које су одређене условима који стварају потребу за аргументацијом.

Волтонов метод логичке аргументације

[уреди | уреди извор]

Даглас Н. Волтон је развио препознатљиву филозофску теорију логичке аргументације изграђену око скупа практичних метода које помажу кориснику да идентификује, анализира и процени аргументе у свакодневном конверзацијском дискурсу и у структуриранијим областима као што су дебата, право и научна поља.[23] Постоје четири главне компоненте: аргументационе шеме,[24] структуре дијалога, алати за мапирање аргумената и формални системи аргументације. Метод користи појам обавезе у дијалогу као основни алат за анализу и евалуацију аргументације, а не појам веровања.[6] Обавезе су изјаве које је агент изразио или формулисао, и обавезао се да ће их извршити, или их је јавно изнео. Према моделу обавеза, агенти међусобно комуницирају у дијалогу у којем свако има свој ред да допринесе говорним чиновима. Оквир дијалога користи критичко пропитивање као начин тестирања веродостојних објашњења и проналажења слабих тачака у аргументу које изазивају сумњу у прихватљивост аргумента.

Волтонов логички модел аргументације имао је другачији поглед на доказ и оправдање од доминантног епистемолошког става аналитичке филозофије, који се заснивао на оквиру оправданог истинитог веровања.[25] У логичком приступу аргументацији, знање се посматра као облик обавезе веровања чврсто утврђене процедуром аргументације која тестира доказе са обе стране и користи стандарде доказивања да би се утврдило да ли се предлог квалификује као знање. У овом приступу заснованом на доказима, знање се мора посматрати као побитно.

Вештачка интелигенција

[уреди | уреди извор]
Види још: Технологија аргументације, Мапирање аргумената и Оквир за аргументацију
Структурисане дебате са платформи попут Киало могу се користити за „вештачке дебатно-оријентисане агенте” (АДА) или рачунарско резоновање.[26][27]
Пример АДА који доприноси дебати недостајућим информацијама путем прикупљених података са Киала, одабраних на основу претходног разговора и прикупљених оцена тежине аргумената[27]

У области вештачке интелигенције уложени су напори да се изводе и анализирају аргументације помоћу рачунара. Аргументација је коришћена да би се обезбедила семантика теорије доказа за немонотону логику, почевши од утицајног рада Дунга (1995). Рачунарски системи за аргументацију су нашли посебну примену у доменима где формална логика и класична теорија одлучивања не могу да обухвате богатство резоновања, као што су право и медицина. У Елементима аргументације, Филип Безнар и Ентони Хантер показују како се класичне технике засноване на логици могу користити за обухватање кључних елемената практичне аргументације.[28]

У оквиру рачунарства, серија радионица ArgMAS (Аргументација у вишеагентним системима), серија радионица CMNA,[29] и конференција COMMA,[30] су редовни годишњи догађаји који привлаче учеснике са свих континената. Часопис Argument & Computation[31] је посвећен истраживању пресека између аргументације и рачунарства. ArgMining је серија радионица посвећена специфично сродном задатку рударења аргумената.[32]

Подаци са колаборативне структурисане онлајн платформе за аргументацију Киало коришћени су за обучавање и евалуацију система вештачке интелигенције за обраду природног језика, као што су најчешће BERT и његове варијанте.[33][34][35][36][37][38][39][40][41][42] Ово укључује екстракцију аргумената, генерисање закључака,[35] процену квалитета форме аргумената,[43] машинско генерисање или учешће у аргументативним дебатама,[39][41][42] изношење најрелевантнијих претходно занемарених гледишта или аргумената,[39][41] подршку у аргументативном писању[37] (укључујући оцене нападљивости реченица),[44] аутоматску евалуацију у реалном времену колико је реченица истинита или убедљива (слично провери чињеница),[44] фино подешавање језичког модела[45][42] (укључујући за чет-ботове),[46][47] предвиђање утицаја аргумената, класификацију аргумената и предвиђање поларитета.[48][49]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ van Eemeren, Frans H.; Grootendorst, Rob (2004). A systematic theory of argumentation: the pragma-dialectical approachНеопходна слободна регистрација. New York: Cambridge University Press. стр. 9–13. ISBN 0521830753. OCLC 51931118. 
  2. ^ а б van Eemeren, Frans H.; Garssen, Bart; Krabbe, Erik C. W.; Snoeck Henkemans, A. Francisca; Verheij, Bart; Wagemans, Jean H. M. (2014). Handbook of argumentation theory. New York: Springer Verlag. стр. 65—66. ISBN 9789048194728. OCLC 871004444. doi:10.1007/978-90-481-9473-5. „На почетку Топике VIII.5, Аристотел разликује три врсте дијалога према њиховим различитим циљевима: (1) истински дијалектичку дебату, која се бави вежбањем (gumnasia), критичким испитивањем (peira) или истраживањем (skepsis); (2) дидактичку расправу, која се бави подучавањем; и (3) такмичарски (еристички, расправљачки) тип дебате у којој је победа једини циљ.” 
  3. ^ Jory, Constanza Ihnen (мај 2016). „Negotiation and deliberation: grasping the difference”. Argumentation. 30 (2): 145—165. S2CID 189944698. doi:10.1007/s10503-014-9343-1. 
  4. ^ Walton, Douglas N. (1990). „What is Reasoning? What Is an Argument?”. The Journal of Philosophy. 87 (8): 399—419. JSTOR 2026735. doi:10.2307/2026735. 
  5. ^ Palau, Raquel Mochales; Moens, Marie-Francine (2009-06-08). „Argumentation mining”. Proceedings of the 12th International Conference on Artificial Intelligence and Law. ICAIL '09. New York, NY, USA: Association for Computing Machinery. стр. 98—107. ISBN 978-1-60558-597-0. S2CID 1788414. doi:10.1145/1568234.1568246. 
  6. ^ а б Walton, Douglas; Krabbe, E. C. W. (1995). Commitment in Dialogue: Basic Concepts of Interpersonal Reasoning. Albany: SUNY Press. 
  7. ^ Bruce Gronbeck. "From Argument to Argumentation: Fifteen Years of Identity Crisis." Jack Rhodes and Sara Newell, ed.s Proceedings of the Summer Conference on Argumentation. 1980.
  8. ^ See Joseph W. Wenzel "Perspectives on Argument." Jack Rhodes and Sara Newell, ed.s Proceedings of the Summer Conference on Argumentation. 1980.
  9. ^ David Zarefsky. "Product, Process, or Point of View? Jack Rhodes and Sara Newell, ed.s Proceedings of the Summer Conference on Argumentation. 1980.
  10. ^ See Ray E. McKerrow. "Argument Communities: A Quest for Distinctions."
  11. ^ Psathas, George (1995): Conversation Analysis, Thousand Oaks: Sage Sacks, Harvey. (1995). Lectures on Conversation. Blackwell Publishing. ISBN 1-55786-705-4. Sacks, Harvey, Schegloff, Emanuel A., & Jefferson, Gail (1974). A simple systematic for the organization of turn-taking for conversation. Language, 50, 696–735. Schegloff, Emanuel A. Sequence Organization in Interaction: A Primer in Conversation Analysis, Volume 1. Cambridge: Cambridge University Press. 2007. . Ten Have, Paul (1999): Doing Conversation Analysis. A Practical Guide, Thousand Oaks: Sage.
  12. ^ Boolos, George (1999). „Chapter 9: Gottlob Frege and the Foundations of Arithmetic”. Logic, logic, and logic (2nd print. изд.). Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 9780674537675. 
  13. ^ Gross, Alan (1990). The Rhetoric of Science. Harvard University Press. стр. 33. ISBN 978-0674768734. 
  14. ^ а б Orin S. Kerr (август 2005). „How to Read a Judicial Opinion: A Guide for New Law Students” (PDF). Carnegie Mellon; Computation Organizations & Society. Приступљено 15. 3. 2016. 
  15. ^ „judicial opinion”. businessdictionary.com. Архивирано из оригинала 9. 6. 2016. г. Приступљено 15. 3. 2016. 
  16. ^ Michael McGee. "The 'Ideograph' as a Unit of Analysis in Political Argument." Jack Rhodes and Sara Newell, eds. Proceedings of the Summer Conference on Argumentation. 1980.
  17. ^ Jacques Ellul, Propaganda, Vintage, 1973, ISBN 0-394-71874-7 ISBN 978-0394718743.
  18. ^ Toulmin, Stephen E. (1958). The Uses of ArgumentНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. ISBN 978-0521092302. 
  19. ^ Charles Arthur Willard. "Some Questions About Toulmin's View of Argument Fields." Jack Rhodes and Sara Newell, eds. Proceedings of the Summer Conference on Argumentation. 1980. "Field Theory: A Cartesian Meditation." George Ziegelmueller and Jack Rhodes, eds. Dimensions of Argument: Proceedings of the Second Summer Conference on Argumentation.
  20. ^ G. T. Goodnight, „The Personal, Technical, and Public Spheres of Argument.”. Journal of the American Forensics Association. 1982.  18:214–227.
  21. ^ Bruce E. Gronbeck. "Sociocultural Notions of Argument Fields: A Primer." George Ziegelmueller and Jack Rhodes, eds. Dimensions of Argument: Proceedings of the Second Summer Conference on Argumentation. (1981) 1–20.
  22. ^ Loui, Ronald P. (2006). „A Citation-Based Reflection on Toulmin and Argument”. Ур.: Hitchcock, David; Verheij, Bart. Arguing on the Toulmin Model: New Essays in Argument Analysis and Evaluation. Springer Netherlands. стр. 31—38. ISBN 978-1-4020-4937-8. doi:10.1007/978-1-4020-4938-5_3. Приступљено 25. 6. 2010. „Toulmin's 1958 work is essential in the field of argumentation.” 
  23. ^ Walton, Douglas (2013). Methods of Argumentation. Cambridge: Cambridge University Press. 
  24. ^ Walton, Douglas; Reed, Chris; Macagno, Fabrizio (2008). Argumentation Schemes. New York: Cambridge University Press. 
  25. ^ Walton, Douglas; Zhang, Nanning (2. 10. 2013). „The Epistemology of Scientific Evidence”. Artificial Intelligence and Law (на језику: енглески). Social Science Research Network. 21 (2): 1. S2CID 16536938. SSRN 2335090 Слободан приступ. doi:10.1007/s10506-012-9132-9. „In place of the traditional epistemological view of knowledge as justified true belief we argue that artificial intelligence and law needs an evidence -based epistemology” 
  26. ^ Anastasiou, Lucas; De Liddo, Anna (8. 5. 2021). „Making Sense of Online Discussions: Can Automated Reports help?”. Extended Abstracts of the 2021 CHI Conference on Human Factors in Computing Systems. Association for Computing Machinery. стр. 1—7. ISBN 9781450380959. S2CID 233987842. doi:10.1145/3411763.3451815. 
  27. ^ а б Betz, Gregor (2022). „Natural-Language Multi-Agent Simulations of Argumentative Opinion Dynamics”. Journal of Artificial Societies and Social Simulation. 25. S2CID 233231231. arXiv:2104.06737 Слободан приступ. doi:10.18564/jasss.4725.  Непознати параметар |article-number= игнорисан (помоћ)
  28. ^ Besnard, Philippe; Hunter, Anthony (2008). Elements of Argumentation. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 9780262026437. OCLC 163605008. doi:10.7551/mitpress/9780262026437.001.0001.  Reviewed in: Lundström, Jenny Eriksson (11. 9. 2009). „Book Reviews: Elements of Argumentation”. Studia Logica. 93 (1): 97—103. S2CID 3214194. doi:10.1007/s11225-009-9204-3. 
  29. ^ „Computational Models of Natural Argument”. cmna.csc.liv.ac.uk. 
  30. ^ „Computational Models of Argument”. intranet.csc.liv.ac.uk. 
  31. ^ „Argument & Computation”. www.iospress.com. август 2023. 
  32. ^ „5th Workshop on Argument Mining”. www.research.ibm.com. 2011-05-17. 
  33. ^ Agarwal, Vibhor; Joglekar, Sagar; Young, Anthony P.; Sastry, Nishanth (25. 4. 2022). „GraphNLI: A Graph-based Natural Language Inference Model for Polarity Prediction in Online Debates”. Proceedings of the ACM Web Conference 2022. стр. 2729—2737. ISBN 9781450390965. S2CID 246867079. arXiv:2202.08175 Слободан приступ. doi:10.1145/3485447.3512144. 
  34. ^ Prakken, H.; Bistarelli, S.; Santini, F. (25. 9. 2020). Computational Models of Argument: Proceedings of COMMA 2020 (на језику: енглески). IOS Press. ISBN 978-1-64368-107-8. 
  35. ^ а б Alshomary, Milad; Wachsmuth, Henning (2023). „Conclusion-based Counter-Argument Generation”. arXiv:2301.09911 Слободан приступ [cs.CL]. 
  36. ^ Thorburn, Luke; Kruger, Ariel (2022). „Optimizing Language Models for Argumentative Reasoning” (PDF). 
  37. ^ а б Skitalinskaya, Gabriella; Wachsmuth, Henning (2023). „To Revise or Not to Revise: Learning to Detect Improvable Claims for Argumentative Writing Support”. arXiv:2305.16799 Слободан приступ [cs.CL]. 
  38. ^ Durmus, Esin; Ladhak, Faisal; Cardie, Claire (2019). „Determining Relative Argument Specificity and Stance for Complex Argumentative Structures”. Proceedings of the 57th Annual Meeting of the Association for Computational Linguistics. стр. 4630—4641. S2CID 195699602. arXiv:1906.11313 Слободан приступ. doi:10.18653/v1/P19-1456. 
  39. ^ а б в Bolton, Eric; Calderwood, Alex; Christensen, Niles; Kafrouni, Jerome; Drori, Iddo (2020). „High Quality Real-Time Structured Debate Generation”. arXiv:2012.00209 Слободан приступ [cs.CL]. 
  40. ^ Jo, Yohan; Bang, Seojin; Reed, Chris; Hovy, Eduard (2. 8. 2021). „Classifying Argumentative Relations Using Logical Mechanisms and Argumentation Schemes”. Transactions of the Association for Computational Linguistics. 9: 721—739. S2CID 234742133. arXiv:2105.07571 Слободан приступ. doi:10.1162/tacl_a_00394. 
  41. ^ а б в Durmus, Esin; Ladhak, Faisal; Cardie, Claire (2019). „The Role of Pragmatic and Discourse Context in Determining Argument Impact”. Proceedings of the 2019 Conference on Empirical Methods in Natural Language Processing and the 9th International Joint Conference on Natural Language Processing (EMNLP-IJCNLP). стр. 5667—5677. S2CID 202768765. arXiv:2004.03034 Слободан приступ. doi:10.18653/v1/D19-1568. 
  42. ^ а б в Al Khatib, Khalid; Trautner, Lukas; Wachsmuth, Henning; Hou, Yufang; Stein, Benno (август 2021). „Employing Argumentation Knowledge Graphs for Neural Argument Generation” (PDF). Proceedings of the 59th Annual Meeting of the Association for Computational Linguistics and the 11th International Joint Conference on Natural Language Processing (Volume 1: Long Papers). Association for Computational Linguistics. стр. 4744—4754. S2CID 236460348. doi:10.18653/v1/2021.acl-long.366. 
  43. ^ Skitalinskaya, Gabriella; Klaff, Jonas; Wachsmuth, Henning (2021). „Learning From Revisions: Quality Assessment of Claims in Argumentation at Scale”. arXiv:2101.10250 Слободан приступ [cs.CL].  The study investigates revisions of the same argument for machine learning of general style quality assessment.
  44. ^ а б Jo, Yohan; Bang, Seojin; Manzoor, Emaad; Hovy, Eduard; Reed, Chris (2020). „Detecting Attackable Sentences in Arguments”. arXiv:2010.02660 Слободан приступ [cs.CL]. 
  45. ^ Fanton, Margherita; Bonaldi, Helena; Tekiroglu, Serra Sinem; Guerini, Marco (2021). „Human-in-the-Loop for Data Collection: a Multi-Target Counter Narrative Dataset to Fight Online Hate Speech”. Proceedings of the 59th Annual Meeting of the Association for Computational Linguistics and the 11th International Joint Conference on Natural Language Processing (Volume 1: Long Papers). стр. 3226—3240. S2CID 236087208. arXiv:2107.08720 Слободан приступ. doi:10.18653/v1/2021.acl-long.250. 
  46. ^ Björklin, Hampus; Abrahamsson, Tim; Widenfalk, Oscar (2021). „A retrieval-based chatbot's opinion on the trolley problem”. 
  47. ^ Farag, Youmna; Brand, Charlotte O.; Amidei, Jacopo; Piwek, Paul; Stafford, Tom; Stoyanchev, Svetlana; Vlachos, Andreas (2023). „Opening up Minds with Argumentative Dialogues”. arXiv:2301.06400 Слободан приступ [cs.CL]. 
  48. ^ Agarwal, Vibhor; P. Young, Anthony; Joglekar, Sagar; Sastry, Nishanth (2024). „A Graph-Based Context-Aware Model to Understand Online Conversations”. ACM Transactions on the Web. 18: 1—27. arXiv:2211.09207 Слободан приступ. doi:10.1145/3624579. 
  49. ^ Lenz, Mirko; Sahitaj, Premtim; Kallenberg, Sean; Coors, Christopher; Dumani, Lorik; Schenkel, Ralf; Bergmann, Ralph (2020). „Towards an Argument Mining Pipeline Transforming Texts to Argument Graphs”. Computational Models of Argument. Frontiers in Artificial Intelligence and Applications. IOS Press. стр. 263—270. S2CID 219531343. arXiv:2006.04562 Слободан приступ. doi:10.3233/FAIA200510. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Џ. Роберт Кокс и Чарлс Артур Вилард, ур. (1982). Advances in Argumentation Theory and Research.
  • Dung, Phan Minh (1995). „On the acceptability of arguments and its fundamental role in nonmonotonic reasoning, logic programming and n-person games”. Artificial Intelligence. 77 (2): 321—357. doi:10.1016/0004-3702(94)00041-X Слободан приступ. 
  • Bondarenko, A.; Dung, P.M.; Kowalski, R.A.; Toni, F. (1997). „An abstract, argumentation-theoretic approach to default reasoning”. Artificial Intelligence. 93 (1): 63—101. doi:10.1016/S0004-3702(97)00015-5.  2),.
  • Дунг, П. М., Ковалски, Р., и Тони, Ф. Dung, P.M.; Kowalski, R.A.; Toni, F. (2006). „Dialectic proof procedures for assumption-based, admissible argumentation.”. Artificial Intelligence. 170 (2): 114—159. doi:10.1016/j.artint.2005.07.002. 
  • Франс ван Емерен, Роб Гротендорст, Сали Џексон, и Скот Џејкобс (1993). Reconstructing Argumentative Discourse
  • Франс ван Емерен & Роб Гротендорст (2004). A Systematic Theory of Argumentation: The Pragma-Dialectical Approach.
  • Франс ван Емерен, Барт Гарсен, Ерик Ц. В. Крабе, А. Франциска Сноек Хенкеманс, Барт Верхеј, и Жан Х. М. Вагеманс (2014). Handbook of Argumentation Theory (ревидирано издање). Њујорк: Springer.
  • Ричард Х. Гаскинс (1993). Burdens of Proof in Modern Discourse. Yale University Press.
  • Мајкл А. Гилберт (1997). Coalescent Argumentation.
  • Труди Говије (1987). Problems in Argument Analysis and Evaluation. Дордрехт, Холандија; Провиденс, РИ: Foris Publications.
  • Труди Говије (2014). A Practical Study of Argument, 7. изд. Аустралија; Бостон, МА: Wadsworth/Cengage Learning. (Прво издање објављено 1985).
  • Hample, Dale (1979). „Predicting belief and belief change using a cognitive theory of argument and evidence.”. Communication Monographs. 46 (2): 142—146. doi:10.1080/03637757909376000.  ,.
  • „Are attitudes arguable?”. Journal of Value Inquiry. 12: 311—312. 1978.  ,.
  • Hample, Dale (1978). „Predicting immediate belief change and adherence to argument claims.”. Communication Monographs. 45 (3): 219—228. doi:10.1080/03637757809375967.  ,.
  • Дејл Хемпл и Џуди Хемпл. „Evidence credibility.”. Debate Issues. 12: 4—5. 1978. 
  • Дејл Хемпл. „Testing a model of value argument and evidence.”. Communication Monographs. 14: 106—120. 1977. 
  • Дејл Хемпл. „The Toulmin model and the syllogism.”. Journal of the American Forensic Association. 14: 1—9. 1977. 
  • Сали Џексон и Скот Џејкобс, „Structure of Conversational Argument: Pragmatic Bases for the Enthymeme.”. The Quarterly Journal of Speech: 251—265. . LXVI,.
  • Ралф Х. Џонсон. Manifest Rationality: A Pragmatic Theory of Argument. Lawrence Erlbaum, 2000.
  • Ралф Х. Џонсон. (1996). The Rise of Informal Logic. Њупорт Њуз, ВА: Vale Press
  • Ралф Х. Џонсон. (1999). The Relation Between Formal and Informal Logic. Argumentation, 13(3) 265–74.
  • Ралф Х. Џонсон и Блер, Џ. Ентони. (2006). Logical Self-Defense.Прво објављено, McGraw Hill Ryerson, Торонто, ОН, 1997, 1983, 1993. Прештампано, Њујорк: Idebate Press.
  • Ралф Х. Џонсон и Блер, Џ. Ентони. (1987). The current state of informal logic. Informal Logic 9, 147–51.
  • Ралф Х. Џонсон и Блер, Џ. Ентони. (1996). Informal logic and critical thinking. У Ф. ван Емерен, Р. Гротендорст, и Ф. Сноек Хенкеманс (ур.), Fundamentals of Argumentation Theory. (стр. 383–86). Мава, ЊЏ: Lawrence Erlbaum Associates
  • Ралф Х. Џонсон, Ралф. Х. и Блер, Џ. Ентони. „Informal logic: An overview.”. Informal Logic. 20 (2): 93—99. 2000.  :.
  • Ралф Х. Џонсон, Ралф. Х. и Блер, Џ. Ентони. (2002). Informal logic and the reconfiguration of logic. У Д. Габај, Р. Х. Џонсон, Х.-Ј. Олбах и Џ. Вудс (ур.). Handbook of the Logic of Argument and Inference: The Turn Towards the Practical. (стр. 339–396). Elsevier: North Holland.
  • Хаим Перелман и Луси Олбрехтс-Титека (1970). The New Rhetoric, Нотр Дам.
  • Стивен Тулмин (1958). The Uses of Argument.
  • Стивен Тулмин (1964). The Place of Reason in Ethics.
  • Даглас Н. Волтон (1990). Practical Reasoning: Goal-Driven, Knowledge-Based, Action-Guiding Argumentation. Севиџ, МД: Rowman & Littlefield.
  • Даглас Н. Волтон (1992). The Place of Emotion in Argument. Pennsylvania State University Press. . Јуниверсити Парк, ПА: .
  • Даглас Н. Волтон (1996). Argument Structure: A Pragmatic Theory. University of Toronto Press. . Торонто: .
  • Даглас Н. Волтон (2006). Fundamentals of Critical Argumentation. Cambridge University Press. . Њујорк: .
  • Даглас Н. Волтон (2013). Methods of Argumentation. Cambridge University Press. . Њујорк: .
  • Даглас Н. Волтон (2016). Argument Evaluation and Evidence. Хам: Springer
  • Џозеф В. Венцел (1990). Three perspectives on argumentation. У Р. Трап и Џ. Шојц, (ур.), Perspectives on argumentation: Essays in honour of Wayne Brockreide (9–26). Проспект Хајтс, ИЛ: Waveland Press.
  • Џон Вудс. (1980). What Is informal logic? У Џ. А. Блер и Р. Х. Џонсон (ур.), Informal Logic: The First International Symposium .(стр. 57–68). Поинт Рејс, КА: Edgepress.
  • Џон Вудс. (2000). How Philosophical Is Informal Logic? Informal Logic. 20(2): 139–167. 2000
  • Чарлс Артур Вилард (1982). Argumentation and the Social Grounds of Knowledge. University of Alabama Press. .
  • Чарлс Артур Вилард (1989). A Theory of Argumentation. University of Alabama Press.
  • Чарлс Артур Вилард (1996). Liberalism and the Problem of Knowledge: A New Rhetoric for Modern Democracy. University of Chicago Press.
  • Харалд Волрап (2008). Der Begriff des Arguments. Über die Beziehungen zwischen Wissen, Forschen, Glaube, Subjektivität und Vernunft. Вирцбург: Königshausen u. Neumann. ISBN 978-3-8260-3820-4

Водећи часописи

[уреди | уреди извор]
  • Argumentation
  • Argumentation in Context
  • Informal Logic
  • Argumentation and Advocacy (раније Journal of the American Forensic Association)
  • Social Epistemology
  • Episteme: A Journal of Social Epistemology
  • Journal of Argument and Computation
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теорија_аргументације&oldid=30494191”